Popularni jugoslovenski muzičari svirali su ’91. u sarajevskoj Zetri – za mir. Bili su sigurni: rata ne može, ne sme, neće biti. Onda je izbio pakao… Danas, 25 godina kasnije, „Špigel“ piše o jednom zanimljivom projektu.
„Vole muziku, traže mir, puni su nade i okupili su se u Zetri u Sarajevu. Tog 28. jula 1991. Davor Ebner stoji na bini ogromne hale u bosanskom glavnom gradu. Bosna i Hercegovina je u to vreme jedna od šest republika mnogonarodne Jugoslavije, a Davor je pevač benda Regina koja puni hale u čitavoj zemlji. Ipak, atmosfera je ove večeri posebna, čak i za tako uspešnog muzičara. ‘Energija je bila nenormalna’, seća se on danas“, piše Špigel na svom portalu.
„Politička klima u Jugoslaviji je u tom trenutku već zatrovana, u Hrvatskoj se vode prve borbe. Pa ipak, koncert u Zetri uliva ljudima hrabrost. Njih 30.000 đuska u hali, još 50.000 ispred nje. Stotine hiljada su se iz cele zemlje slile u Sarajevo. Koncert uživo prenosi televizija. Muzičari, govornici, posetioci – svi su ubeđeni: ovo veče će vratiti mir. Niko ko je prisutan ne može da pretpostavi šta će sledeći meseci doneti: Srbi, Hrvati i Bošnjaci se bore jedni protiv drugih. Počinje rat koji će u sledeće četiri godine stajati života više od stotinu hiljada ljudi. Od Zetre će uskoro ostati samo kostur.“
List prenosi sećanje Milana Trivića koji je tada radio za Yutel, poslednju nezavisnu televiziju Jugoslavije, koja je sa nekim rok-bendovima i došla na ideju za ovaj koncert. „Tog dana su se ljudi okupili da slave mir. Nisu to bili pasivni slušaoci koji dođu na koncert da slušaju muziku. Bili su značajan deo toga“, kaže Trivić.
Špigel piše da je veče 28. jula bilo vrhunac mirovnog pokreta u Jugoslaviji, pokreta kojeg se malo ko seća. „Samo nekoliko meseci kasnije u Sarajevu su nikle barikade. Mladi vojnik s kalašnjikovim pitao je Milana Trivića: ‘Koje ste nacionalnosti?’ Izgubio je dom, postao je zatočenik u sopstvenom gradu, opsednutom Sarajevu.“
„Opsada Sarajeva je bila jedan od najtragičnijih događaja rata na Balkanu. Praktično preko noći komšije su počele da pucaju jedni u druge, prijatelji su postali neprijatelji, porodice su cepane. Vesti o zločinima su se množile, o masovnim progonima, masakrima, koncentracionim logorima. Bivša država Jugoslavija se raspala, ljudi su doživljavali strašne tragedije.
Za celu Evropu taj rat je značio katastrofu – u doba oporavka i nade. Pre toga su u sukobu Istoka i Zapada bila sučeljena dva politička sistema s prstom na obaraču. Onda je pao Berlinski zid, ukinut je Varšavski pakt, delovalo je da je završen poslednji veliki evropski konflikt. Taman kada je većina na kontinentu verovala da se posle dva svetska i Hladnog rata krenulo puten mira i slobode, Evropa je na Balkanu doživela povratak u varvarstvo“, pišu novinari Špigela.
„Kako je moglo doći dotle iako su toliki ljudi protestovali protiv rata? Koncert u hali Zetra nije bio usamljena anegdota. Jer 1991. i 1992. su širom Jugoslavije održavani skupovi i koncerti za mir. Sociološkinja Janja Beč procenjuje da je oko 40.000 vojnika dezertiralo iz Jugoslovenske narodne armije. Više od 100.000 regruta uopšte se nije odazvalo pozivu. Upravo u srpskom glavnom gradu Beogradu je bilo posebno mnogo onih koji su odbili vojnu službu, čak 85 odsto.“
U potrazi za odgovorima je berlinski novinar i režiser Danijel Višević – jedan od autora teksta u Špigelu – pokrenuo projekat Zetra – dani nade koji poziva posetioce čuvenog koncerta u Sarajevu da prenesu svoja sećanja i ispričaju šta se dalje dešavalo s njima. „Ratovi ne prođu kada utihne oružje“, kaže Višević. „Ratovi ozrače ljude i njihovu decu za mnoge decenije.“ Zato je njegov cilj da se opravdanom sećanju na „pokolje, svirepost i masakre“ pridoda i sećanje na „ogromni mirovni pokret u Jugoslaviji“.
Tekst se zaključuje ovako: „Davor Ebner, u međuvremenu 44-godišnjak, još uvek živi u Sarajevu. I nakon rata je ostao muzičar, nastupio za Bosnu i Hercegovinu 2009. na takmičenju za pesmu Evrovizije. Na pitanje šta je onda moglo biti urađeno drugačije kako bi se rat ipak zaustavio, on danas kaže da je mirovni pokret bio nemoćan. ‘Ali barem smo pokušali. Mislim da je to važno’.“
DW.COM
Nema komentara:
Objavi komentar