Nekada je bio oficir JNA, a danas je ugledni ugostitelj u Albaniji (VIDEO)

Jedan od najlepših kutaka na obali Jonskog mora u Albaniji, osmislio je bivši oficir JNA, avanturista koji je odlučio da se skući na primorju, Marjan Trajkovski.

"Školovan sam kao oficir, najlepše dane detinjstva sam proveo u Beogradu. Sa 14 i po godina sam bio kadet vojne gimnazije, pa sam završio Vojnu akademiju. Imao sam vrlo uspešnu karijeru tokom vojske Jugoslavije", priča Marjan za “150 minuta”.

Marjan se kratko bavio i privatnim biznisom u rodnoj Makedoniji, ali avanturistički duh nije mu dao mira.

"Onda sam kao iskusni oficir sa dobrim pedigreom, jer je naša škola vrhunska, aplicirao za posao u Avganistanu. Taj posao sam dobio, odradio ga pošteno i proveo tamo devet paklenih godina. Prošao sam kroz sve provincije- Kandahar, Helmand, završio u Bagramu, bio u Kabulu dugo vremena. Za to vreme sam stekao bogato životno iskustvo"

Ipak, 2008. godine prvi put je posetio i zaljubio se u Sarandu, a pre dve godine sa suprugom Gabi odlučio je da se preseli i otvori restoran, a danas je jedan od najuglednijih ugostitelja.

"Mi smo verovali u našu ideju tako da nismo imali sumnje da će ispasti onako kako smo zamišljali",kaže Gabi Trajkovska.

Marjan kaže da su krenuli sa idejom da naprave most između naroda.

"Dosta je bilo zidova koji su doneli zla narodima na Balkanu. Hteli smo da pošaljemo pozitivnu energiju i ideju, jer samo tako možemo doći do dobrih stvari"

A prijateljstva je Marijan gradio i u dalekom Avganistanu, pa kako bi dočekao na primer Bredlija Kupera da ovog leta ušeta u njegov restoran...

"Pa, Bredli voli pivo, verovatno će probati jedno dobro albansko pivo, onda ćemo krenuti sa šatobrijanom, verujem da će mu se dopasti."


Zadovoljan onim što ima, sa svojih 11 stolova na obali mora, proširenje restorana ne planira, ali se raduje onom najlepšem - proširenju porodice.

Pogledajte prilog iz "150 minuta".


VIDEO prilog pogledajte klikom OVDJE.


(balkanspress.com, b92)

Misteriozni milijarder nudi milijune za Titovu kuću u New Yorku

Za čuvenu Beeckmanu kuću u New Yorku, vilu koju prodaju zemlje bivše Jugoslavije, stigla je do sada najozbiljnija ponuda, piše Blic. 

Potencijalni kupac nudi 50 milijuna dolara za tu nekretninu, koja se zbog ogromnog povijesnog značaja nalazi pod zaštitom države i grada New Yorka. 

Izvor "Blica" navodi da je proces prodaje nekretnina u ovom slučaju nešto kompliciraniji, jer sve države sukcesori (Srbija, Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija) moraju dati suglasnost kako bi se uopće krenulo u ozbiljne pregovore. 

 - Ponuda od 50 milijuna dolara je preliminarna. Kada se zemlje bivše Jugoslavije slože oko nje, kreće se u razgovore s kupcem, a prodajna cijena na kraju može biti i viša od ponuđene – kazao je sugovornik Blica. 

Prodaja Beeckmanove kuće na Petoj aveniji, u kojoj se trenutno nalazi Misija Srbije pri UN, privukla je veliku pažnju američke javnosti i milijardera, pa se za svega dvadesetak dana za njenu kupovinu zainteresiralo šest potencijalnih kupaca.  Ponuda od 50 milijuna dolara inače je i oglašena cijena te nekretnine, a države bivše Jugoslavije su se dogovorile da je neće prodati ispod 40 milijuna eura. 

Ipak, čini se da će prodajna cijena ozbiljno premašiti početnu, što nije čudno s obzirom na povijesni značaj i interijer te vile. Njena cjelokupna unutrašnjost - namještaj, zidne slike, zlatni svjetionik i niz drugih pozlaćenih detalja - ulaze u kupoprodajnu cijenu. 

Sagrađena je 1904. godine, prvi vlasnik zgrade je bio guverner Long Islanda - Robert Livingston Beeckman, po kome i zgrada nosi naziv "Beeckmanova kuća".  U ovom objektu odsjedao je Josip Broz Tito, a kako su objavljivali pojedini mediji, u njoj se skrivao nakon pokušaja atentata na njega u jednom hotelu. Ovu kuću Federativna Narodna Republika Jugoslavija kupila je 24. siječnja 1947. godine. 

Osim ove vile i penthousea na Manhattanu, države bivše Jugoslavije prodaju još tri nekretnine. Prema saznanjima "Blica", za objekt u Tokiju potrebno je izdvojiti najmanje 10 milijuna eura, dok je početna cijena onog u Berlinu 10,2 milijuna eura. Za nekretninu u Bonnu bivše države SFRJ traže najmanje milijun eura. 

NEKADA PONOS JUGOSLAVIJE: Pogledajte kako sada izgleda slavni brod Galeb

Brod je naručila talijanska kompanija Regia Azienda Monopoli Banane (RAMB) iz Genove, koja se bavila trgovinom južnim voćem. Da bi zadovoljila tržište Europe kompanija RAMB naručila je 1936. godine četiri brza motorna dizel broda. Brodovi su građeni u talijanskom brodogradilištu Ansaldo Genova, a započela je 1937. godine. Galeb je tada dobio ime RAMB III. Kada je Italija najavila rat Velikoj Britaniji i Francuskoj, broda je angažiran u ratu. RAMB III osim uloge prateće krstarice dobio je zadatak prijevoza mesa za talijansku vojsku u Libiji. Brod se 30. lipnja 1941. godine po tom zadatku nalazio u libijskoj luci Bengazi kada ga je u provu pogodilo torpedo iz britanske podmornice HMS Triumph. Oštećenje se nije moglo popraviti te brod nije mogao isploviti. Kapetan Giuseppe Aneti rasporedio je teret tako da je brod mogao isploviti i to unazad, odnosno krmom naprijed jer je tako mogao ploviti. Brod je tako plovio devetsto milja od Libije do Sicilije. Brod je iz Sicilije dovučen tegljačima u brodogradilište San Marco u Trstu.

Nakon kapitulacije Italije 1943. brod su, tada još uvijek na popravku, zauzeli Nijemci. Najprije su od njega planirali napraviti brod za prijevoz trupa, a zatim je donesena odluka da taj brzi brod preurede u minopolagač te mu daju ime Kiebitz. Poslije preuređenja Kiebitz je mogao ukrcati 240 mina, postavljene su mu šine za izbacivanje mina i postavljeno dodatno protuavionsko naoružanje. Tijekom 1944. godine brod je postavio više od 5000 mina u Kvarneru i sjevernom Jadranu. 5. studenog 1944. godine u riječkoj luci potopilo ga je savezničko ratno zrakoplovstvo.

Godine 1947. otpočelo je vađenje Kiebitza koji se nalazio na dubini od 22 metra. Vađenje potonolog broda odradio je splitski Brodospas. Prvi put se u nas primijenilo vađenje broda pomoću cilindara i stlačenog zraka. Početkom 1948. brod je izvađen i djelomično rastavljen i rekonstruiran u pulskom brodogradilištu. Brod je potpuno i vrlo luksuzno i moderno uređen i predan JRM kao školski brod "Galeb".

Brod je i danas poznat kao ploveća rezidencija Josipa Broza Tita. Od ožujka 1953. godine, kada je krenuo u prvi posjet Velikoj Britaniji, Tito je Galebom putovao 14 puta posjetivši 18 zemalja na tri kontinenta - Europi, Aziji i Africi, pristavši u 29 luka (u neke i više puta). Na ovim putovanjima Galeb je prošao 85.000 nautičkih milja (157.420 km), u trajanju od 478 dana. Tijekom posjeta Galebovom palubom prošli su mnogi državnici i predstavnici prijateljskih zemalja, od engleskog premijera Winstona Churchila, grčkog kralja Pavla i kraljice Frederike do etiopskog cara Haile Selasija i marokanskog kralja Hasana II., a posjetili su ga i predsjednici nesvrstanih zemalja Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru, Ahmed Sukarno, general Abud, Kvame Nkrumah, Albert Tabnen, Habib Burgiba, Sirimavo Bandaranaike, U Nu, Ne Vin, Modivo Keita, Seku Ture, arhiepiskop Makarios, ali i predsjednik SSSR-a Nikita Hruščov. Pored državnika na Galebu su boravili i mnogi svjetski poznati znanstvenici, umjetnici i visopozicionirani vojni dužnosnici. Zadnje Titovo putovanje ovim brodom bilo je 1979. godine

Početkom Domovinskog rata 1991. brod se iz Pule povlači u crnogorsku luku Boku Kotorsku. Tu ostaje vezan do kraja 1990-ih, kada ga kupuje grčki brodovlasnik s namjerom napraviti luksuznu jahtu za bogatu klijentelu. Brod Galeb je odtegljen u Remontno brodogradilište Viktor Lenac na remont. Zbog nedostataka novaca i spleta raznih okolnosti u Brodogradilištu Viktor Lenac brod leži na vezu i čeka rasplet situacije. Brod se i danas tamo nalazi. U svibnju 2009. grad Rijeka postao je novi vlasnik broda Galeb. Na javnoj dražbi na riječkom Trgovačkom sudu Grad Rijeka iskoristio je pravo prvootkupa i izlicitirao brod za 150 tisuća $. Ukoliko presuda Trgovačkog suda postane pravomoćna, grad Rijeka će Galeb pretvoriti u muzej.

General-major JNA, Kemal Korajlić

Kemal Korajlić (Tešanj 1928 – Beograd 2000) je bio jedan od najmlađih sudionika NOR-a 1941-1945.

Bio je general-potpukovnik JNA i, koliko je poznato, jedina je ličnost u povijesti Tešnja koja je dostigla generalski čin. Bio je diplomat (vojni ataše), te stručnjak za telekomunikacije. Isticao se svojim društvenim angažmanom i dubokom povezanošću sa rodnim krajem, te spremnošću da doprinese razvoju i pomogne mnogim ljudima.
Pomagao je razvoj tešanjske privrede realizacijom vojnih programa proizvodnje, što je, kroz obučavanje kadrova, bilo veoma značajno u odbrani tešanjskog kraja i ovog dijela BiH 1992-1995.

Cанитетски генерал-мајор ЈНА Херберт Краус

Херберт Краус (Бачинци, код Шида , 13. фебруар 1910 — Београд, 12. април 1970), лекар, учесник Народноослободилачке борбе и санитетски генерал-мајор ЈНА.

Биографија

Споменик др Херберту Краусу и др Цветку Томићу у дворишту амбуланте у Пецкој
Рођен је 13. фебруара 1910. године у селу Бачинци, код Шида. Гимназију је завршио у Винковцима (1929), где се породица преселила након очеве смрти (1917). На Медицинском факултету у Загребу дипломирао је 1936. године. Током студирања био је члан и председник Жидовског академског потпорног друштва (1933—1935). По завршетку студија, одслужио је војни рок и радио кратко време у Загребу, у Школи народног здравља, Цивилној клиници за гинекологију и Клиници за унутрашње болести. 1938. године започео је лекарску праксу у Пецкој, селу крај Ваљева, у оквиру здравствене задруге. Други светски рат затекао га је у околини Босилеграда, где је служио као војник Краљевине Југославије. По повратку у Пецку, отпуштен је из здравствене задруге зато што је био Јеврејин.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Најпре је био лекар Ваљевског и Првог шумадијског партизанског одреда, а затим је радио у партизанским болницама у Новој Вароши и Фочи, а од септембра 1942. године је био на дужности помоћника начелника Санитетског одсека Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Током 1944. године био је један од организатора евакуације рањеника за Италију, а током лета и јесени исте године вршио је дужност начелника Санитетског одељења штаба базе Бари.

У чланство Комунистичке партије Југославије, примљен је 1941. године, а од Другог заседања АВНОЈ-а, 1943. године, био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије.

После ослобођења Југославије, био је на разним руководећим дужностима у Санитетској служби Југословенске народне армије. Од децембра 1946. до октобра 1947. године је био начелник Главне војне болнице ЈА, а од септембра 1949. до јануара 1953. и од новембра 1954. до маја 1956. године начелник Војномедицинске академије.

Демобилисан је 1956. године у чину генерал-мајора Санитетске службе ЈНА и постављен за секретара за народно здравље Савезног извршног већа. Године 1962. постављен је за директора Савезног завода за здравствену заштиту, на чијем челу је остао до смрти. 1965. године изабран је за члана секретаријата Комисије за финансирање здравствене службе. Био је главни и одговорни уредник часописа Народно здравље, члан уредништва Pharmaca, а писао је и за лист Комуна.

Умро је 12. априла 1970. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден заслуга за народ са златном звездом и др.

General-pukovnik JNA, Konrad Kolšek

Konrad Kolšek (Šibenik, Primorska banovina, 1933. – Celje, 2009.), bio je general-pukovnik Jugoslavenske narodne armije.

Biografija

Rođen je 1933. godine u Šibeniku , gdje mu je otac službovao u Jugoslavenskoj kraljevskoj mornarici. Osnovnu je školu završio u mjestu Letuš, u savinjskoj dolini u današnjoj Sloveniji.

Za vojni poziv odlučio se 1949. godine, kada je upisao Artiljerijsku vojnu školu u Zagrebu. Poslije toga završio je sve visoke vojne škole. Vojnu akademiju je završio 1974. godine, a zatim post diplomske studije u Centru visokih vojnih škola gdje je 1981. magistrirao.

Tijekom službe u Jugoslavenskoj narodnoj armiji (JNA) obavljao je brojne dužnosti od komandira do komandanta, kao i brojne štapske dužnosti na prostorima čitave Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i u Generalštabu JNA. Između ostalog bio je zapovjednik titogradskoga korpusa i načelnik Prve uprave Generalštaba JNA. Dva puta je izvanredno unapređivan i to u potpukovnik a, 1971. i u general pukovnika 1986. godine. U čin general-pukovnika unaprijeđen je 22. prosinca 1989. godine.

Na dužnost zapovjednika Pete vojne oblasti JNA, sa središtem u Zagreb u (ova vojna oblast obuhvaćala je područje zapadne Hrvatske, Slovenije, a i SAO Krajine nakon što je proglasila odcjepljenje od RH u travnju 1991.) imenovan je u rujnu 1989 . godine i na toj ga je dužnosti zatekao početak oružanih sukoba u SFRJ, točnije u Republici Sloveniji lipnja 1991. godine. On se tada našao u "vakuum prostoru" jer se nije slagao sa stavovima najvišeg vojnog i državnog rukovodstva SFRJ u Beograd u, kao ni sa političkim rukovodstvom Republike Slovenije u Ljubljani. Ukazom Predsjedništva SFRJ br. 623 od 29. lipnja a 1991. godine razriješen je s dužnosti zapovjednika Pete vojne oblasti, a na njegovo je mjesto postavljen general-pukovnik Života Avramović. U listopadu 1991. godine je umirovljen.

Po osamostaljenju Slovenije, odlučio je 1993. godine otići tamo, iako je u Beogradu imao osiguranu mirovinu, iako su mu tu bili ostali članovi obitelj - supruga i dva sina. U Sloveniji ga je čekala optužnica za "izdaju i agresiju na Sloveniju", koja ga je teretila da je "naredio JNA osigurati državnu granicu SFRJ", zbog čega je "poslao vojsku na granične prijelaze s Italijom, Austrijom i Mađarskom", čime je " započeo agresiju na Sloveniju ". Pred sudom se uspio obraniti, a u presudi je također stajao zaključak "da je u vrijeme rata u Sloveniji, Slovenija bila sastavni dio SFRJ i da je JNA bila jedina legitimna oružana sila zajedničke države, te da stoga general Kolšek ne može biti agresor u vlastitoj državi ".

O sukobima u SFRJ, napisao je dvije knjige, kao autentično svjedočenje i to "Sjećanja na početak oružanih sukoba u SFRJ 1991." i "1991. prvi pucnji u SFRJ ".

Umro je 27. travnja a 2009. godine u Celju.

General-pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije Vojo Kovačević

Vojo Kovačević (Grahovo, kod Nikšića, 12. oktobar 1912 — Beograd, 29. septembar 1997), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 12. oktobra 1912. godine u selu Grahovu, kod Nikšića. Bio je deseto dete u porodici serdara Petra Kovačevića. Posle završetka osnovne škole, zbog teškog materijalnog stanja, nije odmah krenuo u gimnaziju. Četiri razreda gimnazije završio je u Trebinju, a peti u Kotoru. Godine 1931. s porodicom se seli u Beograd, gde kao đak šestog razreda gimnazije počinje da učestvuje u radu đačke literarne družine „Vuk Karadžić“.

Dosta je čitao marksističku literaturu i legalne partijske listove „Lenjinist“ i „Udarnik“. Kasnije je počeo da sarađuje u ilegalnom srednjoškolskom časopisu „Iskra“. Prilikom policijske provale štamparije, uhapšen je krajem aprila 1933. godine. Isključen je iz svih beogradskih gimnazija. Ipak uspeva da završi sedmi razred u Zemunu, a osmi i maturu u Negotinu.

U jesen 1934. godine upisuje se na Tehnički fakultet u Beogradu. Iste godine postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Aprila 1937. godine drugi put je uhapšen i 15 dana je proveo u pritvoru. Kao student Tehničkog fakulteta, aktivno se uključuje u rad partijske organizacije, u jesen 1937. godine rukovodi fakultetskom ćelijom i ulazi u univerzitetsko rukovotstvo KPJ, u kome ostaje do kraja 1939. godine.

U decembru 1939. godine odlazi na odsluženje vojnog roka u Gospić. Kapitulacija jugoslovenske vojske ga zatiče na frontu. Vraća se u rodni kraj i odmah se uključuje u pripreme za ustanak. Od jula do oktobra 1941. godine boravio je u graničnom pojasu Crne Gore i Hercegovine. Mesni komitet KPJ za Grahovo ga u svojstvu člana OK KPJ za Nikšić upućuje za instruktora u Boku kotorsku, gde do marta 1942. godine radi u Mesnom komitetu Herceg Novog.

Posle povlačenja partizanskih snaga u Bosnu, juna 1942. godine, ostaje na terenu i šest meseci radi u izuzetno teškim uslovima. Početkom decembra sa bratom Vasilijem kreće prema slobodnoj teritoriji zapadne Bosne. Posle teškog puta, stižu u oslobođeno Livno, a 19. decembra nastavljaju, preko Bosanskog Petrovca, za Bihać. U Vrhovnom štabu referišu o situaciji u Crnoj Gori i prilikama u krajevima kroz koje su proešli.

Vojo i Vasilije su prisustvovali Prvom kongresu USAOJ-a, kao delegati Crne Gore. Početkom februara 1943. godine, Vojo postaje rukovodilac politodjela Druge dalmatinske udarne brigade. A prvih dana maja 1943. odlazi za rukovodioca politodjela Desete hercegovačke brigade. Posle formiranja 29. hercegovačke divizije, novembra 1943. godine, postavljen je za rukovodioca Politodjela, a avgusta 1944. za političkog komesara divizije.

Kao rukovodilac Politodjela divizije, krajem marta 1944. godine, poslat je u Vrhovni štab NOV i POJ, zbog referisanja o vojnim i partijskim pitanjima u Hercegovini. Vrhovnom štabu i Centralnom komitetu KPJ predaje izveštaje Oblasnog komiteta, štaba i partijskog komiteta divizije, kao i izveštaje Drugog udarnog korpusa. Do Vrhovnog štaba, koji se tada nalazio u zapadnoj Bosni, putovao je s četom od 30-tak boraca, 27 dana. Sredinom maja, prilikom povratka u Hercegovinu, koji je takođe trajao 27 dana, vodio je niz borbi s četnicima i Nemcima.

Početkom decembra 1944. godine, s grupom boraca iz 29. hercegovačke divizije, upućen je u Beograd. Postavljen je za političkog komesara Glavnog štaba NOV i PO Srbije. Kada je, početkom maja 1945. godine, naredbom Vrhovnog komandanta maršala Tita, od nekih jedinica iz Srbije i Makedonije formirana Peta armija, Vojo je postavljen za političkog komesara, a Slavko Rodić za komandanta.

Do septembra 1953. godine bio je na dužnosti političkog komesara Pete armije, odnosno pete armijske oblasti. Od 1953. do 1955. godine pohađao je Višu vojnu akademiju. Od 1955. do 1965. godine bio je načelnik Tehničke uparve JNA. Od 1965. do 1970. godine predsednik Kontrolne komisije SKJ u JNA. Od 1970. do 1974. godine bio je član Stalnog dela Konferencije SKJ u JNA.

Godine 1947. unapređen je u čin general-majora, 1950. u čin general-potpukovnika, a 1961. u čin general-pukovnika.

Van Jugoslovenske narodne armije delovao je u raznim društveno-političkim organizacijama. Bio je poslanik Skupštine NR Crne Gore.

Umro je 29. septembar 1997. godine i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Čitava njegova porodica je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi, od sedmorice braće trojica (Vojo, Vasilije i Mirko) su proglašena narodnim herojima.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više jugoslovenskih i stranih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 10. jula 1952. godine

Admiral flote Branko Mamula

Branko Mamula (Slavsko Polje, kod Vrginmosta, 30. 5. 1921), admiral flote, načelnik Generalštaba Jugoslavenske narodne armije od 1979 do 1982 i bivši savezni sekretar za narodnu obranu SFR Jugoslavije od 1982 do 1988 godine.

Admiral Branko Mamula je rođen 30.5. 1921 u Slavskom Polju kod Vrginmosta. Nakon završenoga školovanja zaposlio se kao namještenik. Godine 1940 učlanio se u Savez komunističke omladine Jugoslavije, a 1941 se pridružuje partizanima. Godine 1942 ustaše su mu ubile majku, dvije sestre i brata. Iste te godine učlanio se u Komunističku partiju Hrvatske (KPJ).
U ratu je bio politički komesar bataljuna, Oficirske škole Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Hrvatske (osnovana pri Glavnom štabu Hrvatske), 3. brigade 8. divizije, zatim Štaba mornarice za Hrvatsko primorje i Istru, te Pomorske komande sjevernog Jadrana. Iz rata izlazi kao potpukovnik. 

Završio je Višu pomorsku akademiju, tečaj operatike i tečaj za visoke dužnosti u Jugoslavenskoj ratnoj mornarici. Nositelj je Partizanske spomenice 1941., Ordena za vojne zasluge s velikom zvijezdom, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.
Nakon rata obnašao je odgovorne dužnosti u oružanim snagama SFRJ, bio je politički komesar flote, Vojnopomorskog školskog centra, eskadre, te pomorske zone. Također je bio i pomoćnik zapovjednika armije, zapovjednik Vojnopomorskog područja, pomoćnik saveznoga sekretara za narodnu obranu, te načelnik uprave RM u SSNO. Od 1979. do 1982. bio je načelnik Generalštaba Jugoslavenske narodne armije. Godine 1982 postavljen je za saveznoga sekretara za narodnu obranu (ministra obrane). U najviši vojni čin admirala flote (četiri generalske zvjezdice) unaprijeđen je 1983. godine. Na dužnosti saveznoga sekretara za narodnu obranu admiral Mamula se zadržao sve do 1988 godine, kada je službeno umirovljen. 1987 godine idejni je začetnik posljednjeg velikog preustroja JNA znanog kao plan "Jedinstvo". Sam admiral Mamula je ustvrdio da poslije smrti Josipa Broza Tita "nitko od generala nije vjerovao u Predsjedništvo SFRJ". Isto tako je ustvrdio da su na čelo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) po pravilu birani ljudi u koje nije bilo sumnje da će sačuvati "status quo", i to prema načelu ako se ništa ne mijenja SFR Jugoslavija će se sačuvati, u protivnom će se raspasti. Admiral Mamula je 1988 godine ustvrdio da SR Slovenija i SR Srbija pokreću mehanizam razbijanja SFR Jugoslavije, smatrajući oba dvije republike jednako odgovornima. Admiral Mamula je sa dijelom generala JNA smatrao da Slobodan Milošević nije najpogodnija osoba za realizaciju planova JNA o reunitarizaciji zemlje, te da ga je potrebno ukloniti ako se želi sačuvati SFR Jugoslavija. Za admirala Mamulu Miloševićeva politika je bila isuviše prosrpski nastrojena, te kao takva neprihvatljiva za SFR Jugoslaviju kao cjelinu.

Admiral Mamula je bio pripadnik tvrdolinijaške komunističke generalske struje u JNA. Ta struja je smatrala da “jugoslavensku krizu”, koja je počela krajem 1980-ih, treba spriječiti rezolutnom akcijom Armije – kontrolom graničnih prijelaza i uhićenjem tada na neposrednim izborima izabranoga hrvatskoga i slovenskoga vodstva. Jedan je od osnivača "SKJ – Pokreta za Jugoslaviju", tzv. generalske stranke koja je na 14. izvanrednom kongresu SKJ trebala zamijeniti propali SKJ kao vodeća snaga SFR Jugoslavije.
Početkom 1960-ih proveo je preko dvije godine na dužnosti vojnog savjetnika u Vladi Republike Sudan, odmah po oslobođenju te države.
Admiral Mamula je autor vojnostručnih rasprava u općevojnim i pomorskim časopisima SFR Jugoslavije.
Od 1985. do 1991. godine živio je u Opatiji u vili uz more koju su izgradili ročni vojnici JNA.

Admiral Mamula je 2003. godine podnio tužbu kojom je od Općinskog suda u Opatiji tražio vlasništvo nad trećinom nekretnine. Admiral Mamula je naveo kako je 1985. godine temeljem valjanog ugovora s tadašnjim vlasnikom, Saveznim sekretarijatom za narodnu obranu (SSNO JNA), potpisao ugovor o korištenju stana i garaže, a on je potom uz suglasnost JNA vlastitim sredstvima preuredio objekt. Dvije godine kasnije opatijski sud odbio je njegov zahtjev, a Županijski sud u Rijeci u oktpbru 2008., uz neznatnu preinaku, potvrdio je prvostupanjsku odluku, čime je presuda postala pravomoćna. Godine 2009. Admiral Mamula zatražio je od Vrhovnoga suda Republike Hrvatske reviziju procesa koji vodi za povrat svoje nekadašnje rezidencije u Opatiji.
Admiral Mamula je u Podgorici 2000 godine objavio knjigu Slučaj Jugoslavija u kojoj sebe vidi kao unitarnog Jugoslavena. Danas živi u Seljanovu, mjestu kilometar udaljenom od Tivta u Crnoj Gori, sa suprugom rođenom Splićankom, iz obitelji Jakelić.

UZ OVO SMO ODRASLI: Na svakoj polici u Jugoslaviji su bili ovi proizvodi

Neki proizvodi obeležili su Jugoslovensku epohu, a danas ih ili nema, ili su samo uspomene na srećna detinjstva, dok su neki opstali, ali u novom ruhu.

Zato smo pokušali da neke od njih spojimo u jednu sliku vremena, koja će vas na trenutak vratiti nekoliko decenija unazad.
KOLIKO JUGOSLOVENSKIH PROIZVODA SA POLICE PREPOZNAJETE?
Ako smo nešto zaboravili, javite nam u komentarima!

UMESTO POSLA VEKA RAT - SFRJ mogla da izveze 5.000 G-4 aviona u SAD

U Junu 1991. godine rukovodioci bivših SFRJ republika imali su izbor - mogli su ili da prekinu svađu i pozabave se ekonomijom čiji procvat je nagoveštavala i mogućnost izvoza tehnologije za američko vazduhoplovstvo, ili da nastave sa, kako se tadašnji ambasador SAD u Beogradu izrazio, "takmičenjem u nacionalizmu od vrha do dna". 

Znamo za koju opciju su se odlučili.

Jedna od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju aviona „Dženeral dinamiks“ iz Teksasa potpisala je ugovor o razumevanju sa našom firmom SDPR o zajedničkom reprojektovanju i proizvodnji oko 5.000 aviona G-4 koji je bio delo jugoslovenskih stručnjaka.

Ta letelica bila je favorit na konkursu za izbor novog školskog aviona za obuku borbenih pilota koji je 1990. godine raspisalo američko ratno vazduhoplovstvo. Američki državni sekretar je kao početni kapital „doneo“ u Beograd ček na 6,5 milijardi dolara, ali nama je preči bio - rat!

Tadašnji šef marketinga i strateškog planiranja u SDPR-u i kreator projekta plasmana aviona u Ameriku dr. Nenad Gojković za Novosti je ispričao sve o "Poslu veka" koji, na žalost, nije realizovan.

 Dr. Gojković kaže da se dosta toga poklopilo početkom 90ih godina prošlog veka. "Raspisan je konkurs za izbor novog školskog aviona u američkom ratnom vazduhoplovstvu, a Jugoslavija je imala idealan avion".

Za 13 meseci napravljen je izvanredan uspeh u nastupu na američkom tržištu ali je sve propalo zbog nerazumnih poteza političara.

„Sve u vezi sa tim poslom nam je išlo na ruku. 1989. godine je naš G-4 nominovan za učešće na konkursu u Pentagonu, a zahvaljujući agilnosti naših atašea već 1990. je na aerodrom u Batajnici sleteo tim američkih pilota na čelu sa pukovnikom Dejvidom di Marčijem, načelnikom odseka za nabavku školskih aviona koji je trebalo da isproba G4. Inicijalni testovi su trajali četiri dana, da bi zatim i general Ouks lično došao da se uveri u izvanredne karakteristike ovog aviona. Sa njim je bila i žena kapetan Linen Marten, koja je svoje oduševljenje letačkim performansama naše letelice izrazila rečima „jugoslovenski konstruktori su ludi kada su uspeli da naprave ovakvo nešto“, priča Gojković.

Sledeća velika reklama u svetu vazduhoplovstva  za G4 bio je aeromiting u Engleskoj na kojem je naš avion imao peh sa stajnim trapom, koji je uspešno nadoknađen sposobnošću našeg pilota. Tom prilikom avion je oštećen ali, paradoksalno, to je bila najveća reklama jer je već sutra ista letelica ponovo uzletela i bez problema odradila ceo akro program. To „dizanje iz pepela“ za samo jednu noć, oduševilo je prisutne. 

"Saradnja sa „Dženeral Dinamiksom“ je priča za sebe. Sve je išlo kao po loju", nastavlja svoju priču za Novosti dr. Gojković.

"Čelnici te firme bili su iznenađeni nivoom tehnološke razvijenosti naših fabrika do te mere da je direktor teksaške firme koja je u tom trenutku zapošljavala 130.000 ljudi i proizvodila čuveni bombarder B2 naložio svojim inženjerima da se ispitivanja za njihove vazduhoplovne programe presele u Jugoslaviju, jer je VTI u Žarkovu u kadrovskom i tehnološkom smislu bio jednak, a u nekim segmentima i bolji od instituta u Torontu (tada najboljeg na američkom kontinentu).

Vojnotehnički institut i „Dženeral dinamiks“ su ujedinili snage i uradili reprojekat G4  i taj zajednički avion je trebao da poleti do 1994. Oni su imali kapacitete, sve je bilo spremno. Dogovoreno je da se ubaci jači motor  i elektrika iz američkog F-16. Ugovor je overen potpisom koji je sa američke strane stavio potpresednik “Dženeral dinamiksa“ Herbert Rodžers".

Međutim u aprilu 1991 dr Gojković je prilikom ponovnog susreta sa američkim vojnim atašeom, pukovnikom Džinom Vinsentom izrazio sumnju u mogućnost realizovanja saradnje jer je u Jugoslaviji sve mirisalo na rat. 

„Pukovnik je, međutim bio optimista. Rekao mi je da će Volstrit rešiti celu zbrku u našoj zemlji i najavio mi dolazak sekretara Džejmsa Bejkera za jun, ali rat je sve upropastio", završava priču dr Gojković.

Bejker je zaista došao i doneo ponudu od 6,5 milijardi dolara za start saradnje. Ispraćen je iz Beograda sa porukom da se „Amerikanci ne mešaju“. Članovi presedništva SFRJ očigladno nisu marili za Volstrit.

SAVREMENICI O TITU: Nije raspolagao ničim, ali je uvek našao genijalni način da se probije!

O ličnosti Josipa Broza Tita svako može imati svoje mišljenje, ali jedno je nesumnjivo - on je izuzetna istorijska figura i za njega su mnogi velikani imali samo reči hvale.

U vremenu kada se partizanski pokret obezvređuje, a saradnici okupatora uzdižu u zvezde, nije loše podsetiti se šta su veliki svetski državnici, zapovednici i kulturni radnici svojevremeno govorili o Josipu Brozu Titu.

Džordž Paton, američki general: 

“Maršal Tito i njegovi partizani imali su i političke i vojničke hrabrosti da se usred okupirane Evrope, i kada naše stvari nisu išle dobro, late oružja i nanesu Hitleru neočekivan i težak moralni udarac. I ne samo moralni, nego i ozbiljan vojnički udarac, vezujuži veliki broj nemačkih divizija za jugoslovenski front, koje su mu mnogo puta nedostajale na drugim ratištima, i na istoku i na zapadu Evrope.”

Vinston Čerčil, 1944. godine: 

“Razlog zašto smo prestali da pomažemo Dražu Mihailovića i njegove četnike je jednostavan. On se nije borio protiv Hitlera. Odlučno smo na strani Tita, zbog njegove velike i hrabre borbe protiv nemačke armije… Partizani su sada gospodari situacije i predstavljaju smrtnu opasnost za Nemce.”

Džimi Karter, predsednik SAD: 

“U miru i ratu Tito je deo istorije sveta, u vreme sadašnje generacije i u vreme ranijih generacija. On je čovek nepresušne snage, nepresušne mladosti, nepresušne borbenosti i nepresušne hrabrosti.”

Poznati vajar Ivan Meštrović je Tita smatrao najvećim čovekom u istoriji jugoslovenskih naroda.

Ričard Nikson, predsednik SAD: “…Tito je lider koji ima svoje principe, smisao za humor, sjajno pamćenje, i on se nas Amerikanaca ne boji!”

Vilijam Bil Dikin, šef britanske vojne misije u NOR-u: “Tito je jedini vrhovni komandant ranjen u toku Drugog svetskog rata. Imao sam vojničku čast i dužnost da budem u toku rata kraj Tita… Uprkos zbivanjima u koja smo upadali, on je uvek bio miran i staložen. Njegov čelični pogled uveravao je sve jedino u pobedu i samo u pobjedu…”

Hajnrih Himler, jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, 1944: 

“Voleo bih da vam navedem još jedan primer upornosti – upornost maršala Tita. Moram reći da je on stari komunista, taj her Josip Broz, da je veoma čvrst čovek. Nažalost, on je naš protivnik. Taj zaista zaslužuje titulu maršala. On je naš neprijatelj, ali ja bih voleo da imamo tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost i tako čvrste živce da se nikada ne predaju, iako su potpuno opkoljeni. Taj čovek ne raspolaže ničim, apsolutno ničim. Uvek je bio opkoljen, ali taj čovek je uvek našao način da se probije. Nikad nije kapitulirao. Mi znamo najbolje kakve nam nevolje zadaje na jugoslovenskom prostoru, zbog toga što se tako uporno bori.”

Nil Armstrong, američki astronaut i prvi čovek na Mesecu: „Predsednik Tito je čovek koji je razaranje i rat pretvorio u stvaranje i mir.”

Ričard Barton, američki filmski glumac, 1971. godine: “Veliki sam obožavatelj maršala Tita još od 1945. godine, kada je Tito za nas postao nešto stvarnije od mita. Znali smo da u Jugoslaviji postoji nešto misteriozno što se zove Tito i što je među Nemcima stvaralo pakao… Tito je posve drugačiji nego što sam ga zamišljao. Mislio sam da taj veliki državnik mora biti čovek žestoke prirode, a Tito je miran, skladan, dobro raspoložen i veoma duhovit čovek.”

Miroslav Krleža, jugoslovenski i hrvatski književnik: 

“U ratu protiv Hitlera, goloruk, pa uspjeti! Staljinu reći: NE! Održati se! Još tisuće kasnijih uspjeha i pobjeda njegovih… Bio je sretan čovjek. Ni jednog trenutka nije sumnjao u svoje ideale, a ostvario ih više od svega, o čemu su pokoljenja naših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštala vekovima.”

Artur Miler, američki književnik (inače i suprug Merlin Monro), 1973. godine: 

“…Kada smo čuli za silni otpor koji su Titovi partizani pružali nemačkim hordama i fašizmu, mi smo prvi put u toku Drugog svetskog rata shvatili da Hitlerova Nemačka nije nepobediva.”

Branko Ćopić, jugoslovenski i srpski pisac i pesnik: 

“Tito je neustrašivi div koji je došao iz narodne bajke, izvršio besmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku.”

PRIČA O NAJPOZNATIJOJ STJUARDESI NA SVETU - Vesna je preživela pad sa 10.000 metara

"Sjećam se ulaska u avion i leta Kopenhagen - Zagreb. Pamtim samo sliku žena koje su s djecom stajale u avionu kada je počeo padati sa 10.000 metara visine iznad Čehoslovačke. Panika." Sjeća se Vesna Vulović, bivša JAT-ova stjuardesa, jedina žena koja je preživjela nemoguće 26. januara 1972. godine i tako na bizaran način ušla čak i u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba koja je preživjela smrtonosni pad.

"Evo prošle su pune 43 godine, više se mnogo toga i ne sjećam, ali ta slika poginulih putnika u avionu koji pada me proganja. Mnogo je lakše umrijeti. Teže mi je bilo da preživim nego onima koji su umrli", kaže Vulović.

Mučna sjećanja

U nesreći je tada poginulo šest članova posade i 22 putnika. Tada 22-godišnja djevojka, nalazila se u repu aviona, što joj je omogućilo da preživi ovaj pad s deset kilometara visine.

Istakla je i da je poslije svoje nesreće shvatila da su svi članovi posade predosjećali da će se nešto desiti, samo da ona nije u tim momentima osjećala strah.

"Znam da su tada dijelovi tijela padali po kućama, bila je zima, počeo je padati snijeg. Ljudi koji su vidjeli na sve strane leševe tražili su preživjele. Mene je spasio lugar Bruno Henke, Nijemac, čuo je kako zovem pomoć. Ležala sam na nekom brežuljku, on je prešao potočić, popeo se uz brdo i prvi mi pružio pomoć. Zahvaljujući njemu sada sam živa", priča Vulović.

Klinička smrt

Prisjetila se, takođe, da toga dana nije trebala biti u avionu, ali je pristala zamijeniti svoju kolegicu na kobnom letu koji je obilježio njen cijeli život. Uz velike posljedice, kao što su fraktura lobanje, prijelomi nogu, trenutna paraliza, oporavila se nakon nekoliko mjeseci i započela novi život.

"Doživjela sam kliničku smrt. Bila sam četiri i po sata mrtva. To je nevjerovatno. Ali, ljekari nisu odustajali. Kažu da tri dana nisu izlazili iz bolnice, borili su se za moj život", dodala je Vulović.

Nastavila letjeti

Vulović je sada u invalidskoj penziji i, kako kaže, jedva spaja kraj s krajem. No, dodaje da joj taj let nije bio posljednji i da je godinama poslije toga letjela. I sada bi svijetom putovala, ali, kako ističe, nema materijalnih mogućnosti.

Štafeta mladosti na odru druga Tita 4.maj 1980. VIDEO:

O Titovoj smrti gotovo sve je rečeno. U vreme njegove bolesti i potonje smrti Jugoslavijom kao i mnogo godina pre toga nošena je štafeta mladosti, jedinstveni jugoslovenski izum koji je na simboličan način povezivao sve narode i narodnosti Jugoslavije. Skoro da nema građanina koji na ovaj ili onaj način nije učestvovao u nošenju ili čuvanju štafete. Samo nošenje završavalo se veličanstvenim sletom u Beogradu, na stadionu JNA na kojem bi predsedniku Titu štafeta bila uručena.

Te 1980. godine sada kao student Građevinskog fakulteta i iskusni akcijaš, sa zebnjom sam pratila vesti iz Ljubljane o toku Titove bolesti. Naravno da ni meni, kao ni većini Jugoslovena nije bilo jasno šta posle Tita, ali smo osećali nekakvu teskobu i strah na samu pomisao da bi Tito mogao umreti. I kada se to desilo 4.maja 1980. godine, a štafeta mladosti u svom putu zaustavljena i doneta sa kovčegom u Beograd, nije se znalo šta će biti sa završnim sletom koji je uveliko, bez obzira na Titovu bolest pripreman.

 Neko je prelomio da se završni slet ipak održi i koliko se sećam to je poslednja godina kada je održan. Došli su mladi iz cele Jugoslavije. Beskonačan broj autobusa, reka mladih koja je ispunila stadion do poslednjeg mesta. Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!

Bilo je raznih pisama u istoriji posleratne Jugoslavije, kasnje sam saznala proučavajući istoriografiju na koje je Titovo pismo pisac pesme mislio, ali tada, 25.maja 1980. godine svi mi tada prisutni i mi koji smo pevali bili smo neraskidivo povezani osećanjem zajedništva i uvereni da će ta zemlja trajati zauvek."

ISPOVEST JUGOSLOVENA: Bratstvo i jedinstvo nekome danas zvuče smešno, ALI MI SMO BILI SLOBODNI!

'Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!'

Hajdana Bogdanović Šerbedžija je rođena 1960. godine u Zrenjaninu, a danas radi kao inženjer u Smederevu. Kao Titov pionir učestvovala je na šest radnih akcija u periodu od 1975. do 1982. godine, bila je stipendista SFR Jugoslavije i i danas se jasno seća 4. maja 1980. godine kada su javili nezamislivo - umro je drug Tito.

"Svi mi koji smo rođeni i odrasli u zemlji koju danas žele da proteraju iz kolektivnog sećanja njenih stanovnika i udžbenika istorije, sa tugom i nostalgijom sećamo se te divne zemlje, Jugoslavije za koju sa pravom Abdulah Sidran kaže: „Da je Jugoslavija bila gora sto puta, no što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega ovoga što je od nje nastalo."

Stešnjeni u svojim malim državicama, koje su bile, tek republike jedne moćne države kakva je bila Jugoslavija pokušavamo da dozovemo to vreme pre ovog zajedničkog sunovrata devedesetih, podsećajući i sebe i našu decu, da ovo nije jedini mogući svet, ovaj u kome živimo, nego da smo živeli i neki drugačiji život kada smo se osećali dostojanstveno i slobodno, bar prema ličnom osećaju slobode koji je svako od nas doživljavao.

I to je ono što će vam verovatno reći svaki jugonostalgičar: bio sam slobodan.

Šta je činilo moju ličnu slobodu, šta me je činilo slobodnom?

Pre svega, mogućnost obrazovanja. Titova zemlja, što je ponekad sasvim istinit sinonim za Jugoslaviju, pružala je svojim građanima gotovo istovetnu mogućnost da se obrazuju, podstičući pozitivnu sliku o suštinskom obrazovanju kao načinu dobrog života. To se ogledalo u svim segmentima: dobri radnici u fabrikama dobijali su mogućnost kvalifikacije, napredovanja, boljih radnih mesta, društvenog stana, boljeg života. Đaci u školama, posebno oni vredni stizali su do fakalteta i završavali ih uz pomoć državnih stipendija i kredita.

Osim škola koje su i u mom sećanju bile skromne i u kojima su kreda i tabla bile glavna nastavna sredstva, to osećanje socijalne pravde je ono što mi je i u sećanjima neodvojivo i od bivše zemlje i od školovanja.Možda je danas smešno, ali država je svojim centralizovanim uređenjem mislila na sve!Država je smatrala da deca radnika i seljaka treba da idu na more (posebno ona bolešljiva i mršava) i da tamo obavezno nauče da plivaju, jer je i plivanje veština potrebna svakom pojedincu i društvu.

Kao đak prvog razreda osnovne škole, u leto 1968, sa velikom grupom osnovaca krenula sam u Vodice pored Šibenika , u kojima je grad Smederevo imao svoje odmaralište. To odmaralište, kasnije ćemo videti, bila je ustvari preko godine osnovna škola koja se leti pretvarala u odmaralište ubacivanjem gvozdenih, vojničkih kreveta u učionice pretvarajući ih u zajedničke spavaonice.

Naravno da je i putovanje do Šibenika i potom brodom do Vodica bilo prava avantura, jer se putovalo dva dana, što je za sve nas bilo prvo takvo putovanje. Uz put bismo prolazili kroz mistične krajeve Bosne o kojima smo znali samo iz čitanki. I danas se sećam tih gradova i stanica u kojima se voz zadržavao Vinkovci, Zagreb, Knin.Posebno stanica Knin u kojoj bi voz pristigao oko 6 ujutro. U mlečnobeloj izmaglici jutra, u ramu prozora vagona i danas vidim taj grad i strma brda iznad njega, tvrđavu, kao u crno-beloj fotografiji. Tu u Kninu bi nam govorili, već nestrpljivima, da je more blizu, još 2 sata i tu smo. Nama se činilo da se tu u Kninu osećaju mirisi mora - miris borove smole sa četinara pomešan sa mirisom soli i truleži luka. Čak smo čuli i vrevu zrikavaca koji bi najavljivali vrelinu letnjeg dana! Od Knina se ne bismo micali od prozora gledajući u kamen Dalmacije i čekajući da vidimo more, čije bi pomaljanje izazvalo radost.

Posle voza brod, pa smeštaj u zajedničke spavaonice, pa zajednički odlazak na plažu, pa zajednički obroci u zajedničkoj trpezariji uz predhodno pranje ruku pod nadzorom (čak i u hipermangan, zarad dezinfekcije) uz dve obavezne marende (kakva divna nepoznata reč) na plaži, koju bi donosili dežurni učenici (hleb sa čuvenom mešanom marmeladom ili jetrenom (?!) paštetom na poslužavnicima ) praćeni jatom osica za njima. I tako, odlazila sam u Vodice četiri leta za redom, uvek po 15 dana (takav je bio normativ) u međuvremenu postavši dobar plivač i dugo smatrajući da je samo more u Vodicama pravo more.

Zajedno sa obrazovanjem koje mi se činilo kao mogućnost osvajanja slobode, pre svega ekonomske , vaspitavanje u duhu bratstva i jedinstva davalo nam je osećaj nesebičnosti i nesputanosti. Možda je danas smešna ta floskula bratstvo-jedinstvo, ali to je u shvatanju većine stanovnika Jugoslavije bio sinonim za ljubav i jednakost svih građana, jedinstvo svih građana bez obzira na naciju, što je davalo osećaj kosmopolitizma, osećaj nesputanosti i slobode. Naravno da je država činila sve na podsticanju ovih osećanja kroz zvaničnu politiku koja nam je svima hranila to osećanje značaja države i ispravnosti ovakve poltike.

Poseban osećaj pripadnosti zajedničkom jugoslovenskom narodu negovan je na radnim akcijama organizovanim širom zemlje, na kojima bi se sretali u istoj smeni brigadiri svrstani u radne brigade iz svih republika i pokrajina. Naravno da se uvek vodilo računa da u svakoj smeni, na svakoj akciji bude prisutna Jugoslavija u malom.Bilo je tu svih nacija, svih obrazovanja – radnika, seljaka, učenika, studenata. Negovao se i razvijao takmičarski duh-takmičilo se u radu (prebacivanje radne norme) društvenim aktivnostima (kultura, informisanje), išlo na kurseve svih mogućih profila (od vožlje traktora do ikebane).

Učesnik sam šest radnih akcija u periodu od 1975 do 1982 godine. Posebno mesto u mom srcu zauzima radna akcija u Sarajevu 1978. godine. Još tada se znalo da će u Sarajevu biti Olimpijada 1984.godine, te smo imali radilišta i u i oko Sarajeva, na sada poznatim skijalištima. Sećam se da je osim nas iz Smedereva, tu bilo i brigadira iz Skoplja, Bačke Topole, Vukovara... Sećam se da smo nedelju dana radili na Stupskoj petlji pored Jevrejskog groblja na jednom od ulaza u Sarajevo. Uređivali smo kosine pored puta i petlja je svečano puštena u rad 27.jula 1978.godine za Dan ustanka u Bosni i Hercegovini. Na proslavi je osim političara bilo i mnogo nas brigadira koji smo učestvovali i sećam se posle oficijelnog dela usledila je prava proslava. Ljudi iz celog Sarajeva i okoline dolazili bi sa porodicama i punim korpama hrane i prostirali bi bele čaršave jedan do drugoga na zemlju čineći beskrajnu belu reku, postavljali hranu i zvali sve na čast. Bilo je tu i muzike, igrala bi se kola, pevalo. Nekako se činilo stvarno i neraskidivo to bratstvo među ljudima, ta radost nesebičnog davanja i deljenja.

Mnogo godina kasnije, sva ta zemlja oko Stupske petlje i jevrejskog groblja natopljena je krvlju, jer su tu vođene najkrvavije bitke zaraćenih strana u ratu. Bez obzira na to, ja i danas u sećanju nosim taj dan narodne radosti kao pravu sliku Bosne, one Bosne koja je tako dobro simbolizovala Jugoslaviju, one Bosne koje više nema iz zemlje koje više nema.

JUGOSLOVENSTVO POSLE SVEGA - Zašto se šuti o Jugoslaviji?

Da li je jugoslavenstvo kao ideja mrtvo i kakva je, zapravo bila Jugoslavija? Zašto se i danas, dvije i po decenije nakon njenog raspada u zemljama nastalim na njenom tlu o tom fenomenu malo govori i ponekad je čak o tome i opasno govoriti?


Neki kritičari stanja društava u zemljama nastalim raspadom bivše države odgovaraju kako se o Jugoslaviji šuti upravo zato jer je ona ogledalo boljeg vremena u odnosu na ono što se danas živi, te poručuju kako ovdašnje narode opet čeka Jugoslavija – u Evropskoj uniji.
Teme su to o kojima piše u najnovijoj knjizi „Jugoslavenstvo poslije svega“ splitski historičar mostarskih korijena Dragan Markovina, koja je ovih dana promovisana i u Mostaru.

Kritičari aktuelnih monoetničkih društava i država nastalih raspadom bivše Jugoslavije ističu kako se dvadeset i pet godina nakon njenog nestanka o toj temi još uvijek uglavnom šuti, pa je čak i društveno nepoželjno ponašanje o Jugoslaviji uopšte i govoriti.
Tako sarajevski filozof Esad Bajtal ukazuje na – među nacionalističkim političkim i vjerskim elitama – prisutno prešućivanje i falsifikovanje o Jugoslaviji, jer je Jugoslavija – ističe - neprijatno podsjećanje na znatno bolja vremena.

„Konkretno: ogromna nezaposlenost, pljačka, loše plaće, sirotinja, bijeda, prevara, prevare, odsustvo pravne države, tek u ogledalu Jugoslavije, logikom komparacije, poprimaju dramatičnu dimenziju egzistencijalnog besmisla današnjih etno-državica“.


Bajtal još ističe kako su na scenama zemalja bivše Jugoslavije pretežno prisutni licemjerje i moralna bijeda vremena u kojem živimo.
„Dovoljno je biti medicinski normalan i ljudski moralan, da bi se reklo kako je Jugoslavija, uz sve njene mane, nedostatke i moguće prigovore – kojih nije ni tako malo – bila ono bolje“.
Analitičari naglašavaju da je u zadnje dvije i po decenije nakon raspada Jugoslavije ideja o toj zemlji, jugoslavenstvo, čak ponekad bila i zabranjena.

Bosanski franjevac Drago Bojić govori:
„Danas govoriti u jugoslavenstvu u našim društvima znači govoriti o ljudima koji su u proteklih 25 godina, na različite načine, unutar svojih vlastitih država ili kolektiva, marginalizirani i ponekada društveno i 'usmrćeni'“.


A i ako se govori o Jugoslaviji, govori se na način da je svijet počeo od 1990. godine ili da je trajao do 1945. godine, smatra splitski historičar mostarskih korijena, Dragan Markovina, čija je knjiga „Jugoslavenstvo poslije svega“ promovisana u Mostaru.
„Sve što je došlo 1992. do danas je govorilo o tome da smo živjeli u nekom umjetnom, groznom društvu i da sada izlazimo na svjetlo dana i gradimo nešto novo. Drugim riječima, sve je govorilo da je sve što smo živjeli bilo laž i da sad ulazimo u neko doba istine. Naravno, svakome od vas i ne samo od vas je jasno na što ova društva liče sva i da je ta teza neodrživa“.


Ipak, s obzirom na stanje u kojem se postjugoslovenska društva uglavnom nalaze, posmatrači političke i društvene zbilje u tim zemljama kažu da sve države bivše Jugoslavije opet očekuje jedna velika internacionalna Jugoslavija – Evropska unija. Esad Bajtal akcentira kako se naporu i snu o zaboravu Jugoslavije opire logika Evropske unije.
„U koju se etno-vlastodršci glasno javno zaklinju, a praktično je izbjegavaju. Zašto? Pa zato što ih EU i u EU čeka baš ono što su ovdje rušili. Čeka ih pravna država, čekaju ih građani, ljudska prava i logika obaveza i odgovornosti kojih ovdje nema“.

A gdje je ideja jugoslavenstva danas? Dragan Stojković, iz beogradske izdavačke kuće „MostArt“ ističe da je jugoslovenstvo ideja koja postoji stotinama godina.
„I koju dvadeset ili trideset godina tragične epizode ne može izbrisati iz života, koja jeste ustvari jedini, najbolji recept za prevazilaženje svih ćorsokaka u kojima se nalazimo“.


Zbog svega, smatraju analitičari, ideja jugoslavenstva će i dalje živjeti. Dr. Drago Bojić, objašnjava:
„Ali u svakom slučaju, jedna ideja koja nije i neće 'ispariti' i prestati zbog toga što je već dva puta doživjela politički krah. I dalje je, dakle, činjenica da smo mi ovdje, na ovim prostorima, uz sve naše ograde i razgraničenja, i uz želje da se pod svaku cijenu dijelimo jedni od drugih, da forsiramo razlike, mi moramo naprosto konstatirati činjenicu da smo nužno povezani jedni s drugima“.

PRAVI JUGOSLOVEN - Na novu kuću umjesto zastave izvjesio sliku maršala Tita

Osim velike slike Josipa Broza Tita, vlasnik je na krov objesio i dvolitrenu bocu Apatinskog piva. S ta dva simbola Nemet je proslavio izgradnju novog doma, za koji mu je hrvatska država donirala građevinski materijal.

- Nemam ja što skrivat. Sa 16 sam se učlanio u Komunističku partiju i od tada sam vjerni Titov sljedbenik. U ovom ratu sam bio vozač u JNA, i to isto ne skrivam, al’ ostao sam u Dalju jer tu je moj dom. Priznajem samo Tita - kaže Nemet.

U njegovim dokumentima stoji da je neopredijeljene nacionalnosti jer ne može više pisati da je Jugosloven. Prije tri godine pokrenuo je novu Komunističku partiju koju je htio osnovati u Vukovaru. No registraciju nove stranke nisu mu dopustili.

Maršal Tito ponovo dobiva svoju ulicu u središtu Ljubljane

ZA PRIJEDLOG O PREIMENOVANJU ULICE GLASALA SU 24 VIJEĆNIKA, DOK SU ČETIRI IZ STRANKE DESNOG CENTRA BILA PROTIV SMATRAJUĆI TO POLITIČKOM PROVOKACIJOM, MLATEĆI PRAZNU SLAMU KAO I OBIČNO.

Ljubljansko gradsko vijeće u ponedjeljak je nakon burne rasprave prihvatilo prijedlog da se jedna gradska ulica imenuje po legendarnom predsjedniku SFRJ Josipu Brozu Titu koji je 1980. godine umro u Ljubljani.
Slovenački glavni grad je nekoć imao Titovu cestu u središtu grada, ali je naziv ukinut 1991.
Za prijedlog o preimenovanju ulice glasala su 24 vijećnika, dok su četiri iz stranke desnog centra bila protiv. Naveli su da je riječ o političkoj provokaciji koja dijeli slovenski narod.

ISPOVEST JEDINOG ŽIVOG UČESNIKA FORMIRANJA I-ve PROLETERSKE BRIGADE: Stajali smo u tišini i slušali druga Tita

PAMTIM to kao da je bilo juče. Rudo pod snegom. Niz brda, sa svih strana, dolaze partizanske jedinice. Slivaju se bataljoni - Prvi i Drugi crnogorski, Kraljevački, Kragujevački... Prvi šumadijski bataljon, sa mojom Trećom užičkom četom već je bio stigao. Čekali smo drugove iz Beogradskog bataljona, ali oni zbog teških borbi kod Sjenice nisu stigli. U stroj se slilo 1.186 pretežno mladih boraca iz svih krajeva Jugoslavije. U mukloj tišini stajali smo postrojeni, ustreptali, uzbuđeni, gordi što ćemo biti borci Prve proleterske.

Ovako se narodni heroj Danica Dana Milosavljević (90), za "Novosti", seća dana kada je pre 74 godine, u Rudom, formirana Prva proleterska nardnooslobodilačka udarna brigada. Govori vidno uzbuđena, uzdignute glave i jednako gorda kao što je bila i tog decembarskog dana 1941. Danas jedini živi učesnik ovog istorijskog događaja, seća se, čini se, svakog trenutka iz Rudog. Priča kako se postrojenim borcima, oko 11 časova obratio Filip Kljajić i pročitao im naredbu Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije. Iz nje su saznali i da im je komandant Koča Popović.

- A onda je pred nas izašao drug Tito - nastavlja Dana sa nekim posebnim sjajem u očima. - Stroj se pretvorio u uvo. Govorio nam je da mi proleteri moramo biti primer hrabrosti, požrtvovanja i poštenja, jer ćemo jedino tako pridobiti narod. Da narodu moramo objasniti da stvaramo novo, humanije društvo u kom će vladati ravnopravnost, a svaki čovek odlučivati o svom životu. Tita smo pažljivo slušali, upijali svaku reč. Kad je završio, prolomilo se: "Živeo drug Tito! Živela KPJ!" Zatim smo se veselili do duboko u noć. A, već ujutru, 22. decembra, na današnji dan imali smo prvu žestoku borbu protiv Italijana i prvu pobedu Prve proleterske. To je kasnije slavljeno kao Dan JNA.

Danica u Bosanskoj Krajini 1942.

Kako je bilo u prvom okršaju, kaže naša sagovornica, tako je bilo i do kraja "ratnog puta" Prve proleterske.

- Sa svakim novim danom ispunjavali smo ciljeve zadate u Rudom - ponosno priča Milosavljevićeva. - Da bismo ih ostvarili nosili smo i knjigu i pušku. Opismenjavali smo i sebe i narod, a svojim ponašanjem uveravali smo ljude da smo stvarno narodna vojska. Jeli smo samo ono što su nam domaćini dobrovoljno dali. Ni voće, koje bi bogato rodilo, nismo brali bez dozvole. Više smo gladovali nego što smo bili siti.

I što je najvažnije, kaže, razbijali su propagandu koja se vodila protiv partizana i komunista da su crvene nemani kojoj ništa nije sveto. Narod je sve više bio uz njih.

- Okupatori su Prvu proletersku posebno imali na oku i težili su da je unište, jer kako je naš komandant Koča voleo da kaže, bili smo ljudi posebnog kova, "neobični kao revolucija, a obični kao narod" - svedoči Milosavljevićeva, koja je pri formiranju Prve proleterske postala borac-bolničar Užičke čete Šumadijskog bataljona. - Gde god smo prošli, pridruživali su nam se novi borci. A, mi "osnivači" iz Rudog, smo se radovali i "pravili" se važni.

Ova Užičanka zaista posebnog kova, sa 16 godina, 1941. postala je član SKOJ. Po stvaranju Užičke republike, prve oslobođene teritorije u porobljenoj Evropi, počela je da radi u Užičkoj partizanskoj bolnici, a potom odlazi u Treću četu Užičkog partizanskog odreda. Posle bitke na Kadinjači, sa glavninom partizanskih snaga povukla se prema Rudom. Čini se da je najviše "boli" što sa saborcima iz Prve proleterske nije dočekala kraj rata, jer je početkom 1942. postala borac Druge proleterske. "Sekira" je i dan-danas i to što je sa Sremskog fronta po nalogu KP "povučena" na službu u Beograd.

Dana sa ratnim drugovima u Pljevljima 1943.

- Uvek sam više volela da budem vojnik i 1944. imala sam čin potporučnika, ali protiv odluke CK nisam imala kud - nastavlja Dana. - Tako sam, ne svojom voljom, slobodu umesto na frontu dočekala u kancelariji. Juna 1946. sam demobilisana a otpremninu od 12.000 dinara sam dala za lečenje sestre Emilije.

MLADI TEŽE SLOBODI I PRAVDI

PAŽLjIVO pratim sve što se dešava kod nas i u svetu - priča Danica Milosavljević. - I pobediće čovečna ljudska misao i težnja za slobodom i pravdom. U to nisam izgubila veru, ali nisam ni u zabludi da će to biti ubrzo. Ali, svakako u tome će biti presudna uloga mladih. Jer, oni po svojoj prirodi teže idealima slobode i pravde.

ODLIKOVANjE I OD PUTINA

OVE godine, predsednik Rusije Vladimir Putin, odlikovao je Danu Milosavljević, Medaljom povodom 75 godina od pobede nad fašizmom. Nosilac je i brojnih jugoslovenskih odlikovanja, a Ordenom narodnog heroja Jugoslavije odlikovana je jula 1953. godine. Saborci su je opisivali kao ženu izvanredne hrabrosti. U borbama za Livno, decembra 1942. bila je teško ranjena, ali se brzo oporavila i vratila u borbu. Učestvovala je u bitkama na Kupresu, u Jajcu, Vakufu, Bugojnu, na Sutjesci...