FAŠISTI U ŠOKU - RIJEKA OBNAVLJA BROD MARŠALA TITA GALEB

U konkurenciji sa Pulom, Osijekom i Dubrovnikom, izbor je pao na Rijeku koja ionako “bode“ oči HDZ-u, jer Oliver Frljić, Vedrana Rudan i mnogi drugi iz “crvenog“ grada snažno kritikuju sadašnju vlast. 

Čutav projekat trebalo bi da košta oko 30 miliona evra, što nije mnogo kada se zna da su neki evropski gradovi potrošili i 120 miliona za promociju i programe. 

Rijeka bi narednik godina trebalo da dobije 12 miilona evra od "države", a ostatak dopuni fondovima iz EU. Do sada se, međutim, Zagreb nije izjasnio hoće li već ove godine isplatiti milion evra za prve pripreme. 

Ministar kulture Zlatko Hasanbegović, koga riječki kulturni radnici kritikuju na svakom koraku, nije se udostojio ni da dođe na svečanost na kojoj je Rijeka promovisana u evropski grad kulture.

U sklopu projekata, planirana je i obnova broda “Galeb“ koji je koristio Josip Broz Tito za svoja putovanja po svetu. Ali današnja, “desna vlast“ već je rekla da ne želi da učestvuje u tom finansiranju. 

“Galeb“ bi trebalo da bude atrakcija grada, a za obnovu potpuno zapuštenog broda mora da se obezbedi 4,5 miliona evra. 

Ostaju, ipak, problemi ideološke prirode! Aktuelna vlast u stalnoj je svađi sa riječkim kulturnim radnicima, što će u narednom periodu samo kulminirati. Reditelj Oliver Frljić, koji vodi nacionalno pozorište HNK, optužuje sadašnju vlast za rehabilitaciju fašizma, a veliki broj onih koji su direktno uključeni u oraganizaciju manifestacije Evropska prestonica kultura traže da ministar Hasanbegović podnese ostavku. 

TJENTIŠTE: Spomeniku Bitke na Sutjesci vraćena bijela boja

Spomenik Bitke na Sutjesci u Dolini heroja na Tjentištu, koji je bio posivio i zarastao u mahovinu, ponovo dobija izvornu bijelu boju, po kojoj je bio jedinstven.

Završena je prva od četiri faze izbjeljivanja čuvenog spomenika koji simbolizuje tjesnac, odnosno izlaz kroz koji su partizani u Drugom svjetskom ratu uspjeli da se probiju iz obruča šestostruko brojnijih okupatorskih njemačkih vojnika.

Ispod sumorne sive boje, pojavila se sniježna boja, koja će nakon još tri faze čišćenja dobiti nekadašnji intenzivno bijeli sjaj.

Direktor Nacionalnog parka „Sutjeska“ Dejan Pavlović kaže da je spomenik tretiran specijalnim hemijskim sredstvima za čišćenje betona i kamena.

„To su posebne supstance uvezene iz Amerike za bijeli cement od kojeg je izgrađen spomenik. Prva faza čišćenja je uspješno završena i predstoje nam još tri faze, tako da bi iduće godine, kada slavimo 75 godina od Bitke na Sutjesci, spomenik u poptunosti bio očišćen i sniježno bijel“, napomenuo je Pavlović.

On je dodao da je u planu i zamjena mermernog platoa oko spomenika.

„Restauraciju spomenika finansira Vlada Republike Srpske i ovo je prvi put od njegovog otkrivanja 1971. godine da se radi ovako ozbiljan zahvat “, rekao je Pavlović.

On se zahvalio načelniku Foče Radisavu Mašiću i gradonačelniku Goražda Muhamedu Ramoviću koji su za potrebe čišćenja spomenika, na početku i na kraju prve faze, ustupili vatrogasne jedinice.

Spomenik, koji se sastoji od dva ogromna kraka od bijelog cementa, visoka po 19 metara, djelo je vajara Miodraga Živkovića.

Ispred se nalazi spomen kosturnica u kojoj je sahranjen 3.301 borac od više od 7.000 poginulih, a na brežuljku iznad spomenika, do kojeg vode stepenice, je amfiteatar na otvorenom na čijim su polukružnim betonskim trakama ispisani nazivi partizanskih jedinica.

U blizini spomenika ove godine završene su i dvije luksuzne vile čije je otvaranje najavljneo za novembar.

„Vile su kapaciteta 35 kreveta i to će biti nešto najluksuzjnije na ovim prostorima“, rekao je Pavlović.

On se zahvalio i gradočančelniku Ljubljane Zoranu Jankoviću od kojeg je Nacionalni park ovih dana dobio 30 kontejnera za odlaganje otpada.

KAKO SAM OSLOBODIO BEOGRAD: Ležao sam polumrtav na Mostaru, a Rusi su me spasili

Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu portal Dnevno.rs vam donosi seriju ekskluzivnih intervjua sa ljudima koji su učestvovali u borbama i za svoju hrabrost bili odlikovani. Ne propustite da pročitate njihove priče i saznate iz prve ruke kako je izgledao 20. oktobar 1944. u srpskoj prestonici!

Drug Ilija, kako ga još uvek zovu prijatelji i saborci, kaže da sve deluje kao da je bilo juče – i dolazak Nemaca, i okupacija, i borbe... Oslobođenje Beograda, kada je bio ranjen i zamalo umro, u naročito mu je živom sećanju... Kako i ne bi kada mu se u telu i danas nalazi šest gelera od granate koja je je zamalo ubila!

Ilija Radaković ima 92, ali mu se godine na licu ne vide. I zdravlje ga služi. Za Dnevno.rs on je pristao da podeli svoja sećanja na borbu, partizane, Crvenu armiju i naravno, oslobođenje Beograda.

– U pokret otpora sam stupio već 1941. godine i odmah smo ušli i u borbu. Nije bilo čekanja! Bio sam učesnik u mnogim bitkama, u sastavu 6. ličke proleterske divizije 'Nikola Tesla' – počinje svoju priču Ilija Radaković.

Ipak, od svih borbi, ona za oslobođenje Beograda je posebna. Za nju je Ilija sa drugovima prešao preko 1.000 kilometara!

Nalazili smo se u Glamoču u Bosni kada smo dobili zadatak da idemo za Beograd. Nama je to bila velika čast! Putovali smo od Glamoča do Beograda više od 1.000 kilometara - gladni, žedni, slabo obučeni, a još slabije obuveni.

Put je bio težak. Na sve to, Nemačka obaveštajna služba stalno ih je pratila.

– Nemci su brzo saznali za naš put i stalno su nam bili za petama. Pratili su nas avionima, pešadijom i tenkovima i sve je to bilo veoma teško izdržati – seća se Ilija.

Ipak, zadatak je bio Beograd i nije se smelo stati, dodaje on.

Bili smo mladi, ništa nam nije bilo teško, Foto: Dnevno.rs

Nadomak cilja, negde kod Resnika podno Avale, 6. lička divizija sastala se sa Crvenom armijom. Ilija se seća velike sreće među borcima i radosti koja je tada nastala. Od Rusa su dobili moderno naoružanje i obodreni krenuli su dalje.

– Dejstvovali smo na potezu Rakovica, Resnik, preko Košutnjaka i u početku Sarajevske ulice od Mostara. Beograd je bio strašno razrušen, a godine okupacije su se videle na svakom koraku – objašnjava Ilija koji je upravo tu, na Mostaru, teško ranjen.

Nemci su bili opasan protivnik. Organizovali su tri odbrambene linije. Borbe su bile žestoke, a sve je bilo minirano. Tako se i desilo da Ilija bude pogođen gelerima od minobacačke granate.

– Omladina Beograda je bila angažovana da nas izveštava o neprijateljskom rasporednu i da nosi ranjenike. Tako su i mene poneli iz Sarajevske ulice. Međutim, tada se pojavila neka vojska. Omladinci su pomislili da se to vraćaju Nemački vojnici, uspaničili su se i ostavili me! – prepričava Ilija najsudbonosniji trenutak njegovog života.

Tada je, kaže, mislio da sigurno umire.

Ležim ja tako nepokretan na sred Mostara, krvarim i čekam da dođu i ubiju me Nemci. Međutim, u tom trenutku čujem ruski jezik: „Nosite ranjenika!" To je bio najsrećniji momenat u mom životu.

Šesta lička divizija je, uz Trinaestu proletersku brigadu, prva jugoslovenska jedinica koja je pod borbom prešla most na reci Savi, 20. oktobra 1944. godine i preko Zemuna nastavila prema Sremu.

– Posle oslobođenja Beograda 6. divizija se popunjava mladićima iz Srbije, preoružava i prima rusko naoružanje. Nastavili su borbeni put i učestvovali u proboju Sremskog fronta – priča ovaj borac.

Do kraja rata, 6. lička je prešla maršutu od skoro 17.000 kilometara. Za kraj, pitali smo Iliju da li je bilo teško.

– Bilo je strašno, ali nama ništa nije bilo teško. Bili smo mladi i zdravi i mogli smo sve da izržimo – zaključio je sa osmehom.

Izvor : http://www.dnevno.rs

KAKO SAM OSLOBODILA BEOGRAD Upoznajte prvu ženu koja je '44. godine na tenku ušla u prestonicu

U operaciju oslobođenja Beograda od okupatorske vlasti u Drugom svetskom ratu uključio se i veliki broj žena. U ekskluzivnom intervjuu za portal Dnevno.rs jedna od njih, Kristina Jovanović – Kica, podelila je sećanja na 20. oktobar 1944. godine. Ona je tada na tenku prošla ulicama Beograda.

Partizanka Kristina Jovanović (88), heroina je Drugog svetskog rata. Na ruskom tenku ušla je na beogradsku Slaviju tokom operacija za oslobođenje grada 1944. godine. Ona se svojim podvigom starim sedamdeset godina uzdigla iznad prosečnosti i zaslužila naše poštovanje. Heroji se poštuju i dok su živi... Dok to mogu da vide!

Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu portal Dnevno.rs vam donosi seriju ekskluzivnih intervjua sa ljudima koji su učestvovali u borbama i za svoju hrabrost bili odlikovani. Ne propustite da pročitate njihove priče i saznate iz prve ruke kako je izgledao 20. oktobar 1944. u srpskoj prestonici!

Kristina Jovanović ili kraće Kica, kako su je prozvali još dok je bila u odredu, danas živi miran, staračni život na Čukarici. Mnogo je vremena prošlo od kada je napustila Donju Jajinu, malo selo kod Leskovca i sa partizanima se uputila u oslobađanje zemlje. Bilo je to ratne '41, a ona je imala samo 16 godina.

– Otišla sam u rat kao Skojevka. Imala sam podrušku porodice jer su svi moji bili u partizanima. Prvog dana stupanja u odred, dobila sam pušku i pošla u borbu. Situacija je bila strašna jer su naše krajeve na jugu pustošili Bugari tako da sam odmah ušla u borbe – počinje svoju priču Kristina Jovanović.

Kristina Kica Jovanović je u odred stupila sa samo 16 godina, Foto: Dnevno.rs/privatna arhiva

Naša sagovornica kaže da se činjenica da je mlada devojka nije naročito osećala u odredu i da su i žene radile sve što i muškarci.

I žene su od prvog dana sa puškom u ruci učestvovale. Radila sam sve što i muškarci. Neki drugovi su mi godinama kasnije rekli da sam bila hrabra. U kraju se pročulo da sam pristupila partizanima, pa je Gestapo tražio od mog oca da me se odrekne.

Fatalne trešnje na obroncima Kopaonika

Kristina je bila veoma mlada i, po sopstvenom priznanju, pomalo tvrdoglava. U sećanju joj je ostao događaj koji se zbio na padinama Kopaonika.

– Glad je bila konstantna, put težak, a mi smo se stalno povlačili. Negde u celom tom haosu ugledala sam drvo sa zrelim trešnjama. Brinula sam o ranjenicima i pomislila kako bi bilo divno da imam te trešnje da ih obradujem. I tako sam se u sred povlačenja popela na drvo i počela da berem – seća se Kristina.

Međutim, situacija se otrgla kontroli.

– Priznajem, zaboravila sam se u tom branju. Dok se sve to dešavalo, naši su toliko odstupili da sam još samo u daljini mogla da čujem pojedinačno puškaranje. Potpuno se smračilo. Kada sam pogledala dole, videla sam da sam okružena neprijateljima – prepričava Kristina jedan od najdramatičnijih momenata iz njenog života.

– Međutim, oni ni u jednom trenutku nisu pogledali gore. Bili su toliko umorni da su bukvalno bauljali. Ja sam sišla, i pamtim da sam znala jedino da moram da idem na jug. Da li me nisu videli, ili su pomislili da sam neka čobanica, ne znam ni danas – objašnjava drugarica Kica, ali sa ponosom dodaje da je na kraju ipak stigla do svog odreda i to sa torbom punom trešanja.

Kristinina 21. srpska divizija celo leto 1944. godine provela je oslobađajući mesta po Šumadiji. Početkom septembra stigla je i dugo priželjkivana komanda da se krene na Beograd.

– Kod Natalinaca, sela kod Topole susreli smo se sa Crvenom armijom. Sećam se da je radost bila ogromna. Ti borci su bili toliko slični nama da se ni po čemu zapravo i nismo razlikovali – priča Kristina.

General Ždanov je od našeg komandanta tražio jedinicu koja će se priključiti njegovim borcima na tenkovima i odmah krenuti za Beograd.

– Ja sam bila među izabranima i krenuli smo već sledećeg jutra. Tako je i nastala čuvena fotografija mene na tenku među ruskim borcima – objašnjava Kristina.

Kristina Jovanović u društvu crvenoarmejaca na tenku, Foto: Privatna arhiva

Jedinica kojoj je pripadala naša sagovornica prvo je vodila borbe kod Avale. Seća se da je sve bilo neprohodno i da je bilo jako teško osvojiti je.

– Samo na Avali nas je poginulo 43, ali smo je na kraju ipak osvojili. Sećam se da je moj komandant molio Ruse da paze kada bombarduju vrh jer se tamo nalazi spomenik koji mnogo znači našem narodu. Upravo zbog toga je obeležje Neznanom junaku u ratu bilo tako malo oštećeno – priča naša sagovornica.

Tenkovska divizija je od Avale krenula prema gradu. Prošli su Jajince, već uništen logor na Banjici. Kristina kaže da su joj naročito u sećanju ostali prizori unezverenih ljudi koji su ih posmatrali na ulicama kao da ne znaju šta se dešava.

Ipak, Kristinu je najteže tek čekalo...

Najkrvavije borbe smo vodili na Autokomandi. Četiri sata smo se neprekidno borili, prsa u prsa. Imali smo naređenje da Nemce hvatamo žive ne bi li oni odali položaje i zbog toga niko nije smeo da puca. I tako ja uhvatim Nemca, ali ja sitna, a on debeo izvukao bajonet da me probode. Pomislila sam da ću sigurno tu umreti, ali onda se niodkuda pojavio jedan Rus, udario tog Nemca, onesvestio ga i tako mi spasao život.

Borbe su se nastavila sve do 20. oktobra i konačnog oslobođenje. Kristina Jovanović je sve vreme neustrašivo učestvovala u događajima. Kao trofej iz tog perioda ostao joj je pištolj „Valter" koji je sama otela od jednog Nemca.

Zarobila 200 Nemaca bez opaljenog metka, ali...

Kristina Jovanović je sa crvenoarmejskom tenkovskom divizijom prošla bukvalno ceo Beograd. Kada je malo bolje upoznala prestonicu shvatila je da je na tenku protutnjala Voždovcem, Bulevarom, Zvezdarom... Ipak, naročito zanimljiv događaj zbio se u Malom Mokrom Lugu.

– Kada se situacija malo stišala dobili smo 15 minuta voljno kako bismo se malo odmorili. I tako su svi polegali, ali ja sam morala negde u wc. I tako pronađem ja jedan žbun, kad čujem neke glasove na nepoznatom jeziku. Počnem da vičem, moji dotrče i tako zarobimo Nemce – priča kroz smeh Kristina i dodaje da su je drugovi zbog ovog „incidenta" dugo zadirkivali.

Ipak, u ovoj akciji nije ispaljen nijedan metak, a njena grupa je zarobila preko 200 Nemaca sa celom opremom i naoružanjem.

– Negde oko 27. oktobra na Banjici sam prvi put videla Tita. Tada je on došao u oslobođeni Beograd i sve nas pozdravio. Doček je bio veličanstven i dirljiv! Narod je izašao na ulice, svi su se radovali i poklanjali nam sitnice i hranu, iako su i oni gladovali. Bilo je predivno – seća se Kristina.

Njena divizija je zatim upućena na Sremski front i tu je bila sve do proboja. Kristina je bila u borbi sve do kraja rata.

izvor : http://www.dnevno.rs

Adnan iz BiH čuva Titov avion: Kad zabruji na pisti to je posebna pjesma (FOTO)

Unikatni avion Daglas DC-6, proizveden daleke 1958. godine za tadašnjeg predsjednika SFRJ Josipa Broza Tita, danas je dio bogate kolekcije aviona i drugih letjelica austrijskog milijardera Ditriha Matešica, inače vlasnika megakompanije “Red Bull”.

Jedan od onih koji brine o održavanju hangara i kruga, pa i samih letjelica u kolekciji “Flying Bulls” je Sanjanin Adnan Siječić, pa upravo on brine i o tzv. Titovom avionu, pišu Nezavisne novine.

Siječić kaže kako mu se na ovaj način ispunio davnašnji san.

“Od malih nogu sam zaljubljen u avione i maštao sam da jednog dana budem pilot. Nažalost, san mi se nije ispunio, ali je lijepo biti u njihovoj blizini”, kaže Siječić.

Objašnjava kako je Matešic zaljubljenik u sve vrste letjelica, a posebno u stare avione, a na njegovom privatnom aerodromu i hangarima u Salzburgu nalaze se brojne dakote, migovi, tupoljevi, pajperi i drugi oldtajmeri.

Jedan od aviona koji zbog svoje istorije privlači veliku pažnju je avion kojim je nekad letio Tito. Siječić kaže kako je proizvedeno svega nekoliko ovakvih aviona, a jedan od njih je direktno s proizvodne trake dostavljen jugoslovenskoj avio-kompaniji JAT.

Tito je naredio da se ovaj avion preuredi i pretvori u svojevrsnu leteću rezidenciju za njegove potrebe, što je i učinjeno. Avion je koristio sve do 1975. godine, kada je prodat zambijskom predsjedniku Kenetu Kaundi. Modernizacija avio-industrije i uvođenje mlaznih motora u avionski putnički saobraćaj doprinijeli su da Kaunda izgubi interesovanje za ovaj avion, koji je bio parkiran u nekom zapećku aerodroma u Lusaki, gdje je dugo stajao.

Novi život mu je udahnut kada ga je zapazio Kris Šat, vlasnik male avio-kompanije iz Namibije, koji ga je kupio za male pare i pretvorio u letjelicu za panoramske letove iznad afričkih savana. Nešto kasnije Šat je zbog poslovnih promašaja bio primoran da proda avion, a prodajni oglas u jednom časopisu sasvim slučajno zapazio je Zigi Agnerer, glavni pilot u “Red Bullu”, te je avion naposlijetku završio na aerodromu u Salzburgu.

Tokom restauracije potpuno je rastavljen i ponovo sastavljen, a ispostavilo se da je bio u mnogo gorem stanju nego što se pretpostavljalo. Ugrađeni su mu novi motori i stručnjaci kažu kako je sada možda u boljem stanju nego kad je kupljen.

“Avion se nalazi u hangaru osam i ponekad se koristi. Nekoliko puta sam prisustvovao njegovim polijetanjima i, vjerujte, kada zabruji motorima i pojuri po pisti, to je nezaboravna pjesma”, oduševljeno kaže Siječić.

Za sve klince koji su propustili Dan Republike !!!

Retko koji državni praznik se "toliko primio" među građanima bivše SFRJ kao ovaj. U spomen na davna vremena, bez obzira na stavove o bivšoj nam državi, podsećamo vas na ovaj praznik u reči i slici...

Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države, a u stvarnom životu bio je praćen pravom svečarskom atmostferom, obiljem hrane i pića, svečanim akademijama i naravno, neradnim danima...

Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ - proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.

Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je 29. i 30. novembra 1943. godine i na njemu je doneta odluka da se Jugoslavija izgradi na federativnom principu, pod vođstvom samo jedne stranke - Komunističke partije Jugoslavije.

Na tom skupu je odlučeno da se budućoj Jugoslaviji pripoje južnoslovenske teritorije koje su na kraju Prvog svetskog rata ostale u sastavu Italije (Istra, Zadar, Slovenačko primorje, Julijska krajina i druge).

Odlučeno je i da se formira Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) koji je imao izvesna svojstva vlade, a oduzeta su zakonska prava jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu, zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, do kraja rata.

I deca koja nisu postajali pioniri, uživala su u neradnim danima. Evo prisećanja jednog od njih.

"Znali smo da se budimo uz urlik svinja dok ih stariji vataju i kolju, mi deca smo obično virili kroz prozor, čekali da počne filmski maraton, grejali se uz babine krofne. Stariji su uz kuvanu rakiju, gledali crtaće kojih je bilo više nego običnim danima. Mini raspust od 7 dana, kod matorih u firmi uvek neka lova, višak, svašta nešto, j…m li ga, alaj smo gruvali", kaže jedan beogradski forumaš u komentaru na 29. novembar. "Kad sad kažem mojoj deci da je nekad bio jedan crtać u 7 i 15, spomenem im partizanske filmove gledaju me kao da sam odlepio. Možda i jesam, ispeglajte ovo minusima da se vratim u tranziciju", navodi on.

Još jedan anonimni čitalac priseća se davno prošlih vremena. "Kao dete, živeo sam u novobeogradskoj zgradi sa nacionalno mešovitim stanarima. Mi deca, pojma nismo imali, niti nas je interesovalo, ko je odakle i šta je po nacionalnosti. U stvari, nismo ni znali šta je to nacionalnost. Eto, prvi ja nisam bio rodom iz mesta gde sam živeo. Naši su roditelji bili spokojni kad bi nas puštali da se igramo napolju, od tri do pet bio bi "kućni red". Automobili na parkingu nisu smeli gaziti točkom na travnjak. Policajcima, koje smo gledali retko, mi deca, mogli smo prići sa poverenjem, narkomani i pedofili su bili nesto imaginarno i daleko".

AVNOJ je uveo naziv maršala Jugoslavije i dodelio ga partizanskom vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu.

Funkcija predsednika "prve vlade" nove Jugoslavije poverena je Titu.

Na dvogodišnjicu zasedanja u Jajcu, 29. novembra 1945, dotadašnja Demokratska Federativna Jugoslavija preimenovana je u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, što znači da je monarhija i formalno oborena, a 31. januara 1946. proglašen je prvi Ustav FNRJ.

Posle završetka rata, od 1945. godine, 29. novembar proslavljan je kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ.

Poslednji put praznik je u Srbiji obeležen 2001. godine, a Savezna skupština SRJ ukinula ga je tek sredinom novembra sledeće godine.

DAN REPUBLIKE Pet razloga zbog kojih smo obožavali ovaj praznik

Dan Republike smo prestali da slavimo 2002. godine. Osim svinjokolja i neradnih dana, ima još nekoliko stvari zbog kojih su ga u SFRJ svi obožavali.
Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ, koji se slavio 29. novembra.

Obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembar 1943. godine, kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945.

Ovaj praznik je ostao zvaničan u Saveznoj Republici Jugoslaviji sve do 14. novembra 2002. kada je ukinut.

Ovaj datum je ostao upamćen po tradicionalnom svinjokolju, neradnim danima, partizanskim filmovima...

Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države, a u stvarnom životu bio je praćen pravom svečarskom atmostferom, obiljem hrane i pića, svečanim akademijama i naravno, neradnim danima...

Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ - proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.

Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je 29. i 30. novembra 1943. godine i na njemu je doneta odluka da se Jugoslavija izgradi na federativnom principu, pod vođstvom samo jedne stranke - Komunističke partije Jugoslavije.

Na tom skupu je odlučeno da se budućoj Jugoslaviji pripoje južnoslovenske teritorije koje su na kraju Prvog svetskog rata ostale u sastavu Italije (Istra, Zadar, Slovenačko primorje, Julijska krajina i druge).

Odlučeno je i da se formira Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) koji je imao izvesna svojstva vlade, a oduzeta su zakonska prava jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu, zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, do kraja rata.

Na današnji dan slavio se Dan Republike: Pet razloga zbog kojih su svi obožavali ovaj praznik

DAN REPUBLIKE bio je praznik u bivšoj SFRJ koji se slavio 29. studenog. Tog datuma održano je zasjedanje AVNOJ-a na kojem su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije, a na isti datum 1945. godine održana je ustavotvorna skupština FNRJ.

Svake godine slavio se ludo i nezaboravno, a svi su ga jedva čekali zbog pet razloga

1. Kolinje

Dan Republike za radničku je klasu bio obiteljski praznik, dok su ga oni sa sela iskorištavali za kolinje. Na pitanje "Što će za Dan Republike?" znalo se da su jedini mogući odgovori janje ili prase.

2. Mali godišnji odmor

Ovaj je dan bio neradni dan, a uglavnom su uz njega dobivalo i dva slobodna dana koje bi se spojilo s vikendom. Jugoslaveni su već početkom studenog znali da će za nekoliko tjedana imati mali godišnji odmor.

3. Nova godina je za Dan Republike bila sporedan praznik

Dan Republike bio je važniji praznik od Nove godine, proslava se pripremala danima, a svi su ga na neki način obilježavali

4. Partizanski filmovi

Na Prvom programu iz godine u godinu emitirali su se partizanski filmovi, dok su na drugom bili spletovi kola i plesova naroda i narodnosti.

5. Titovi pioniri

Tog su dana prvašići postajali Titovi pioniri. U školama su polagali zakletve tijekom školskih priredbi , uz čitanje sastava na temu "Zašto volim druga Tita". Svaki pionir iz škole je odlazio s plavom kapom, crvenom maramom i crvenom pionirskom knjižicom. 

Dan Republike smo prestali da slavimo 2002. godine. Osim svinjokolja i neradnih dana, ima još nekoliko stvari zbog kojih su ga u SFRJ svi obožavali.

Przypnij na PinterestPodziel się

Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ, koji se slavio 29. novembra.

Obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembar 1943. godine, kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945.

Najveći praznik SFRJ: Dan Republike, 29. novembar 83 Dijeljenje

BANJALUKA - Dan Republike je obilježavao godišnjicu Drugog zasjedanja AVNOJ-a 29. novembar 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije.

Ovaj praznik se proslavljao dva neradna dana, 29. i 30. novembra, a svečane akademije bile su organizovane u glavnim gradovima republika SFRJ.

Obilježavanje Dana Republike je uvijek podrazumijevalo i održavanje mnoštva sportskih i kulturnih manifestacija, promocija najnovijih privrednih dostignuća, otvaranja novih industrijskih i sličnih pogona.

DAN REPUBLIKE bio je praznik u bivšoj SFRJ koji se slavio 29. studenog. Tog datuma održano je zasjedanje AVNOJ-a na kojem su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije, a na isti datum 1945. godine održana je ustavotvorna skupština FNRJ.

Svake godine slavio se ludo i nezaboravno, a svi su ga jedva čekali zbog pet razloga

1. Kolinje

Dan Republike za radničku je klasu bio obiteljski praznik, dok su ga oni sa sela iskorištavali za kolinje. Na pitanje "Što će za Dan Republike?" znalo se da su jedini mogući odgovori janje ili prase.

2. Mali godišnji odmor

Ovaj je dan bio neradni dan, a uglavnom su uz njega dobivalo i dva slobodna dana koje bi se spojilo s vikendom. Jugoslaveni su već početkom studenog znali da će za nekoliko tjedana imati mali godišnji odmor.

TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA

3. Nova godina je za Dan Republike bila sporedan praznik

Dan Republike bio je važniji praznik od Nove godine, proslava se pripremala danima, a svi su ga na neki način obilježavali

4. Partizanski filmovi

Na Prvom programu iz godine u godinu emitirali su se partizanski filmovi, dok su na drugom bili spletovi kola i plesova naroda i narodnosti.

5. Titovi pioniri

Tog su dana prvašići postajali Titovi pioniri. U školama su polagali zakletve tijekom školskih priredbi , uz čitanje sastava na temu "Zašto volim druga Tita". Svaki pionir iz škole je odlazio s plavom kapom, crvenom maramom i crvenom pionirskom knjižicom. 

Dan Republike: Kako se nekad slavio 29. novembar?

Istorijskog datuma, 29. novembra 1943. godine, ustanovljen je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije i objavljeno da je odlučeno “da se Jugoslavija izgradi na demokratskom, federativnom principu kao zajednica ravnopravnih naroda”, a kraljevskoj vladi u izbeglištvu zabranjen je povratak u zemlju.

Odlukama ustavnog karaktera ustanovljeni su državni organi i to je bio razlog da upravo taj datum ostane zapisan kao dan stvaranja nove Jugoslavije.

Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ – proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, deljenje ordenja, počasne plotune…

Đaci prvaci su dobijali crvene pionirske marame na praznik socijalističke Jugoslavije, a taj dan bio je prepoznatljiv i po tradicionalnom “iću i piću”, u izobilju…

Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002. odlukom Veća građana Savezne skupštine SRJ (Crna Gora je “odustala” od zvaničnog praznovanja nekoliko godina ranije).

Ratna razaranja “oštetila” su i sećanja i emocije, ostali su samo jugonostralgičari na svim prostorima nekada velike države “od Vardara do Triglava”, a ni njih nije mnogo.

Slovenci su među najvećim jugonostalgičarima, najbrojniji su među posetiocima Titovog groba na Dan mladosti, najzainteresovaniji za proslave svih nekada zajedničkih praznika…

Dana Republike sete se tradicionalno i u Tivtu gde “stari borci” i antifašisti koriste priliku da povuku paralelu između srećno proživljenih vremena u, kažu, “najlepšoj državi na svetu” sa trenutnim dešavanjima na svetskoj političkoj sceni.

U prilog priči o rođendanu koji se više ne slavi je i sećanje mladih, ali dovoljno strarih da pamte školske priredbe organizovane na Dan Republike, okupljanja prijatelja “od juga do severa” domovine Jugoslovena, a u centru Beograda svake godine zavijori se i poneka trobojka sa petokrakom…