utorak, 28. studenoga 2017.

KAKO SAM OSLOBODIO BEOGRAD: Ležao sam polumrtav na Mostaru, a Rusi su me spasili









Povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu portal Dnevno.rs vam donosi seriju ekskluzivnih intervjua sa ljudima koji su učestvovali u borbama i za svoju hrabrost bili odlikovani. Ne propustite da pročitate njihove priče i saznate iz prve ruke kako je izgledao 20. oktobar 1944. u srpskoj prestonici!

Drug Ilija, kako ga još uvek zovu prijatelji i saborci, kaže da sve deluje kao da je bilo juče – i dolazak Nemaca, i okupacija, i borbe... Oslobođenje Beograda, kada je bio ranjen i zamalo umro, u naročito mu je živom sećanju... Kako i ne bi kada mu se u telu i danas nalazi šest gelera od granate koja je je zamalo ubila!

Ilija Radaković ima 92, ali mu se godine na licu ne vide. I zdravlje ga služi. Za Dnevno.rs on je pristao da podeli svoja sećanja na borbu, partizane, Crvenu armiju i naravno, oslobođenje Beograda.

– U pokret otpora sam stupio već 1941. godine i odmah smo ušli i u borbu. Nije bilo čekanja! Bio sam učesnik u mnogim bitkama, u sastavu 6. ličke proleterske divizije 'Nikola Tesla' – počinje svoju priču Ilija Radaković.

Ipak, od svih borbi, ona za oslobođenje Beograda je posebna. Za nju je Ilija sa drugovima prešao preko 1.000 kilometara!

Nalazili smo se u Glamoču u Bosni kada smo dobili zadatak da idemo za Beograd. Nama je to bila velika čast! Putovali smo od Glamoča do Beograda više od 1.000 kilometara - gladni, žedni, slabo obučeni, a još slabije obuveni.

Put je bio težak. Na sve to, Nemačka obaveštajna služba stalno ih je pratila.

– Nemci su brzo saznali za naš put i stalno su nam bili za petama. Pratili su nas avionima, pešadijom i tenkovima i sve je to bilo veoma teško izdržati – seća se Ilija.
Ipak, zadatak je bio Beograd i nije se smelo stati, dodaje on.

Bili smo mladi, ništa nam nije bilo teško, Foto: Dnevno.rs
Nadomak cilja, negde kod Resnika podno Avale, 6. lička divizija sastala se sa Crvenom armijom. Ilija se seća velike sreće među borcima i radosti koja je tada nastala. Od Rusa su dobili moderno naoružanje i obodreni krenuli su dalje.

– Dejstvovali smo na potezu Rakovica, Resnik, preko Košutnjaka i u početku Sarajevske ulice od Mostara. Beograd je bio strašno razrušen, a godine okupacije su se videle na svakom koraku – objašnjava Ilija koji je upravo tu, na Mostaru, teško ranjen.

Nemci su bili opasan protivnik. Organizovali su tri odbrambene linije. Borbe su bile žestoke, a sve je bilo minirano. Tako se i desilo da Ilija bude pogođen gelerima od minobacačke granate.

– Omladina Beograda je bila angažovana da nas izveštava o neprijateljskom rasporednu i da nosi ranjenike. Tako su i mene poneli iz Sarajevske ulice. Međutim, tada se pojavila neka vojska. Omladinci su pomislili da se to vraćaju Nemački vojnici, uspaničili su se i ostavili me! – prepričava Ilija najsudbonosniji trenutak njegovog života.

Tada je, kaže, mislio da sigurno umire.

Ležim ja tako nepokretan na sred Mostara, krvarim i čekam da dođu i ubiju me Nemci. Međutim, u tom trenutku čujem ruski jezik: „Nosite ranjenika!" To je bio najsrećniji momenat u mom životu.
Šesta lička divizija je, uz Trinaestu proletersku brigadu, prva jugoslovenska jedinica koja je pod borbom prešla most na reci Savi, 20. oktobra 1944. godine i preko Zemuna nastavila prema Sremu.

– Posle oslobođenja Beograda 6. divizija se popunjava mladićima iz Srbije, preoružava i prima rusko naoružanje. Nastavili su borbeni put i učestvovali u proboju Sremskog fronta – priča ovaj borac.

Do kraja rata, 6. lička je prešla maršutu od skoro 17.000 kilometara. Za kraj, pitali smo Iliju da li je bilo teško.

– Bilo je strašno, ali nama ništa nije bilo teško. Bili smo mladi i zdravi i mogli smo sve da izržimo – zaključio je sa osmehom.



Izvor : http://www.dnevno.rs

Nema komentara:

Objavi komentar