U Junu 1991. godine rukovodioci bivših SFRJ republika imali su izbor - mogli su ili da prekinu svađu i pozabave se ekonomijom čiji procvat je nagoveštavala i mogućnost izvoza tehnologije za američko vazduhoplovstvo, ili da nastave sa, kako se tadašnji ambasador SAD u Beogradu izrazio, "takmičenjem u nacionalizmu od vrha do dna".
Znamo za koju opciju su se odlučili.
Jedna od najvećih svetskih kompanija za proizvodnju aviona „Dženeral dinamiks“ iz Teksasa potpisala je ugovor o razumevanju sa našom firmom SDPR o zajedničkom reprojektovanju i proizvodnji oko 5.000 aviona G-4 koji je bio delo jugoslovenskih stručnjaka.
Ta letelica bila je favorit na konkursu za izbor novog školskog aviona za obuku borbenih pilota koji je 1990. godine raspisalo američko ratno vazduhoplovstvo. Američki državni sekretar je kao početni kapital „doneo“ u Beograd ček na 6,5 milijardi dolara, ali nama je preči bio - rat!
Tadašnji šef marketinga i strateškog planiranja u SDPR-u i kreator projekta plasmana aviona u Ameriku dr. Nenad Gojković za Novosti je ispričao sve o "Poslu veka" koji, na žalost, nije realizovan.
Dr. Gojković kaže da se dosta toga poklopilo početkom 90ih godina prošlog veka. "Raspisan je konkurs za izbor novog školskog aviona u američkom ratnom vazduhoplovstvu, a Jugoslavija je imala idealan avion".
Za 13 meseci napravljen je izvanredan uspeh u nastupu na američkom tržištu ali je sve propalo zbog nerazumnih poteza političara.
„Sve u vezi sa tim poslom nam je išlo na ruku. 1989. godine je naš G-4 nominovan za učešće na konkursu u Pentagonu, a zahvaljujući agilnosti naših atašea već 1990. je na aerodrom u Batajnici sleteo tim američkih pilota na čelu sa pukovnikom Dejvidom di Marčijem, načelnikom odseka za nabavku školskih aviona koji je trebalo da isproba G4. Inicijalni testovi su trajali četiri dana, da bi zatim i general Ouks lično došao da se uveri u izvanredne karakteristike ovog aviona. Sa njim je bila i žena kapetan Linen Marten, koja je svoje oduševljenje letačkim performansama naše letelice izrazila rečima „jugoslovenski konstruktori su ludi kada su uspeli da naprave ovakvo nešto“, priča Gojković.
Sledeća velika reklama u svetu vazduhoplovstva za G4 bio je aeromiting u Engleskoj na kojem je naš avion imao peh sa stajnim trapom, koji je uspešno nadoknađen sposobnošću našeg pilota. Tom prilikom avion je oštećen ali, paradoksalno, to je bila najveća reklama jer je već sutra ista letelica ponovo uzletela i bez problema odradila ceo akro program. To „dizanje iz pepela“ za samo jednu noć, oduševilo je prisutne.
"Saradnja sa „Dženeral Dinamiksom“ je priča za sebe. Sve je išlo kao po loju", nastavlja svoju priču za Novosti dr. Gojković.
"Čelnici te firme bili su iznenađeni nivoom tehnološke razvijenosti naših fabrika do te mere da je direktor teksaške firme koja je u tom trenutku zapošljavala 130.000 ljudi i proizvodila čuveni bombarder B2 naložio svojim inženjerima da se ispitivanja za njihove vazduhoplovne programe presele u Jugoslaviju, jer je VTI u Žarkovu u kadrovskom i tehnološkom smislu bio jednak, a u nekim segmentima i bolji od instituta u Torontu (tada najboljeg na američkom kontinentu).
Vojnotehnički institut i „Dženeral dinamiks“ su ujedinili snage i uradili reprojekat G4 i taj zajednički avion je trebao da poleti do 1994. Oni su imali kapacitete, sve je bilo spremno. Dogovoreno je da se ubaci jači motor i elektrika iz američkog F-16. Ugovor je overen potpisom koji je sa američke strane stavio potpresednik “Dženeral dinamiksa“ Herbert Rodžers".
Međutim u aprilu 1991 dr Gojković je prilikom ponovnog susreta sa američkim vojnim atašeom, pukovnikom Džinom Vinsentom izrazio sumnju u mogućnost realizovanja saradnje jer je u Jugoslaviji sve mirisalo na rat.
„Pukovnik je, međutim bio optimista. Rekao mi je da će Volstrit rešiti celu zbrku u našoj zemlji i najavio mi dolazak sekretara Džejmsa Bejkera za jun, ali rat je sve upropastio", završava priču dr Gojković.
Bejker je zaista došao i doneo ponudu od 6,5 milijardi dolara za start saradnje. Ispraćen je iz Beograda sa porukom da se „Amerikanci ne mešaju“. Članovi presedništva SFRJ očigladno nisu marili za Volstrit.
Nema komentara:
Objavi komentar