Da ne bude zabune, ovde se radi o raketama koje su u bivšem SSSR-u i na zapadu bile klasifikovane kao nosaci nuklearnih bojevih glava, samo mi smo ih dobili sa "obicnim" konvencionalnim a i kao nesvrstana država smo bili potpisnici zabrane o neširenju nuklearnog oružja.
Bivša SFRJ (SRJ), tacnije JNA je u sastavu obalske odbrane posedovala sovjetski raketni sistem dugog dometa Obala-More tipa P- 5K Pyatyorka (NATO oznaka SS-N-3C Shaddock) tacnije njegovu mobilnu obalsku verziju nazvanu NATO kodnim nazivom SEPAL.
Mobilna varijanta izvedena je od postojece palubne i podmornicke verzije koja je bila ugradena na veci broj sovjetskih raketnih krstarica i podmornica. Shaddock je razvijen pocetkom 60-tih i do 80-tih doživeo desetak razlicitih podverzija.
Za Sepal (Shaddock) sam po prvi put saznao negde sredinom 90-tih kada je poznati vojni komentator M.Lazanski pravio reportažu o vojnim manevrima ratne mornarice gde je predstavljajuci sistem BROM (Baterija Raketa Obala-More SS-N-2C ;), spomenuo i Shaddock, ali ga nažalost nije snimio. U stvari videlo se iz daljine jedno transporno sredstvo koje je na sebi imalo ogromnu "cev" prekrivenu ceradom. Transporter-kamion MAZ je predstavljao ujedno i lanser.
Domet rakete je 450 km. i sa ovim sredstvom mogli smo kontrolisati a i gadati svaki cilj koji bi ušao u Jadransko more vec na Otrantskim vratima. Ako izuzmemo teški frontovski mobilni raketni sistem tipa LUNA (FROG-7) koji je bio u sastavu KoV JNA i imao domet 60 do 80 km. ipak je Shaddock bio bez premca.
Raketa je kombinovana radio i IC (infra crveno) vodena. Naime, po ispaljenju, raketa se navodi sa kopna (do horizonta) i na sredini putanje (oko 200 km.-iza horizonta) primenjuje se sistem radio vodenja sa aviona ili helikoptera. U završnoj putanji raketa koristi IC navodenje.
Raketa koristi dva startna raketna buster motora koja se posle "ispaljivanja" na odredenu daljinu odbacuju a zatim raketa koristi sopstveni mlazni "marševski" motor. Brzina krstarenja koja se ostvaruje je preko jednog maha, pa ju je stoga relativno lako ometati ili pak oboriti.
Bojeva glava (konvencionalna) iznosi oko 620 kilograma razornog eksploziva i sa tom razornom moci u stanju je da potopi svaki veci brod klase krstarice ili cak nosac aviona. Nuklearna b/g iznosila je 1 kt.
Kao što je sada Sunburn (SS-N-22); Shaddock je svojom pojavom 60-tih na zapadu predstavljao strah i trepet, pogotovu što su rakete na sovjetskim brodovima obicno bile sa nuklearnim bojevim glavama.
Sama raketa težila je preko 2 tone, imala je dužinu nešto vecu od 10 metara, sa precnikom od jednog metra i razmahom sklopivih krila (kao kod rakete STYX) oko 2 metra.
Koliko i kada smo mi tj. JNA nabavili ovih sredstava, nije mi poznato. Ocigledno da je to i onda a i sada strogo cuvana tajna,mada predpostavljam da ih baš i nije bilo mnogo - možda svega 6 vozila (jedna do dve baterije). Takode moja pretpostavka je da je ovo sredstvo baziralo za vreme JNA na ostrvu Lastovo, kao i na poluostrvu Prevlaka i Obostnik u CG.
Kakav je status ovog sredstva trenutno u "mornarici CG", da li je ono prodato kao i vecina drugih mornarickih sredstava ili ako nije, u kakvom se operativnom statusu a i stanju nalazi, takode je nepoznanica. Možda je neko ko bude citao ovaj tekst, a služio je svoj vojni rok na ovom sredstvu bolje upucen u sve to.....
Jedno je ipak sigurno - vreme Shaddocka je odavno prošlo. Ako nam je za vreme NATO blokade pomorskih puteva služio kao sredstvo za zastrašivanje neprijatelja, sada više nema koga da "straši", ali ipak ostaje jedna neizbrisiva cinjenica da smo ipak imali jedno sredstvo koje zaista zaslužuje epitet da ponese naziv najubojitijeg kojeg smo ikada imali.
Izvor : http://www.mycity-military.com/
Nema komentara:
Objavi komentar