Godine 1948. dolazi do politickog sukoba sukoba na relaciji SFRJ i ostalih komunistickih zemalja predvodjenih SSSR-om zbog razlicitog vidjenja daljeg puta u socijalizam. Izmedju ostalih mera sledio je i prekid isporuka vojne opreme i materijala. Zbog naraslih potreba za novom opremom, a i zbog stalne opasnosti od vojne intervencije SSSR-a, politicki vrh zemlje se obraca zapadu za dalje isporuke, i nailazi na dobar prijem. Narednih deset godina Jugoslavija bila je mahom naoruzana najmodernijim zapadnim (Prevashodno americkim) oruzjem. U tom periodu isporuceno je po pitanju borbenih oklopnih vozila: 599 Sermana M4A3E4 (Iz perioda drugog svetskog rata), 319 M-47 Paton II,565 oklopnih automobila M-8 Grejhound (Greyhound) i M-3A1, 715 lovca tenkova-samohodnih topova M-18 Helket (Hellcat), M-36 Dzekson (Jackson) i M-7 Prist (Priest), zatim oklopne transportere M-3, inzinjerijske tenkove (M-32, M-32B) nekoliko stotina gusenicara M-4 i M-5, oko 3.000 kamiona GMC 352/353, te jos oko 9.000 ostlih vozila. Sem ovoga za tenkovski top 76mm isporuceno je 116.100 pancirno - obelezavajucih i 32.800 potkalibarnih granata.
Jugoslavija je u to vreme verovatno bila jedina zemlja u svetu koja je uporedo koristila najbolje istocne tenkove (T-34) i zapadne (M-4). Rad na razvoju ovog tenka zapocet je u martu 1941. god u Rock Island arsenalu. Kao osnova je posluzio postojeci tenk M-3, te je vec u septembru iste godine bio gotov prototip. Novi tenk je ubrzo uveden u naoruzanje, a vec iduce 1942. god februara meseca pojavila se i unapredjena verzija M-4A1, prepoznatljiva po livenoj kupoli. Svetski rat ubrzao je pojavu i novih verzija sa jacim motorima i oklopnim telima i kupolom koji su nastali zavarivanjem. Sredinom 1944, Shermani dobijaju i dosta jaci top od 76,2mm, kojim su nesto bolje parirali nemackim tenkovima. Ovaj tenk je siroko bio prihvacen i u Britanskoj armiji, koja je imale svoje verzije, kao i drugaciji sistem oznacavanja modela. Osnova tenka je posluzila za sirok spektar specijaliziranih vozila kao sto su: samohodni topovi, lovci tenkova, razne inzinjerijske verzije itd.
Ukupno, racunajuci sve verzije, proizvedeno je tokom rata preko 45.000 ovih vozila. I posle rata, dugi niz godina su zadrzani u naoruzanju mnogih armija, a posebno su uspesno korisceni u Indiji i Izraelu, gde im je vrhunac ''karijere'' bilo to da su posluzili kao samohodni lanser za protivradarske rakete. Serman tenkovi koji su isporuceni poticali su iz Drugog Svetskog rata, ali su pre isporuke remontovani, pre svega ugradnjom novog topa. Primerci koji su isporuceni Jugoslaviji imali su top M1A1 kalibra 76mm, te tako unapredjeni tenkovi dobijaju dopunsku oznaku E4. Jugoslovenski oficiri su bili zadovoljni novim tenkom iako je po borbenoj efektivnosti zaostajao za modelom T-34. Isticano je da sovjetski tenk ima mocniji top, ali americki model nosi vise municije i ima PA mitraljez. Do daljina 1.500m preciznost je bila priblizno ista, a na vecim udaljenostima prednost je imao T-34. Americki model je imao stabilizator topa i hidraulicko pokretanje kupole, sto je za tenkiste Jugoslavije bila velika novost. M-4 je imao bolji sistem ventilacije i bolje mogucnosti osmatranja, te udobnija sedista i tapaciranu unutrasnjost. Ipak u vreme kada je bio isporucen to je vec bio jako zastareo tenk, koji se i u toku Drugog svetskog rata nije bas ''snalazio'' .
Istupanjem Jugoslavije iz programa vojne pomoci MDAP 1958., nastali su mnogi problemi u odrzavanju ovih tenkova. Jugoslovenska industrija nije pokusala osvajanje proizvodnje rezervnih delova za ove tenkove, ali bilo je razlicitih neuspesnih pokusaja modifikacije. Najznacajniji su ugradnja motora V-2, konverzija u samohodnu haubicu 122mm i lansirni most. Projekat M-634 (sifra "Violina", po evidenciji Uprave bezbednosti), je znacio ugradnju motora V-2 (sa T-34) u tenk Serman. Na ovom projektu je radjeno godinama. Vec 1956. "Famos" je na svoju inicijativu izradio studiju o ugradnji novog motora u tenk M-4. Sredinom iste godine izradjen je prototip i predocen Upravi OJ, na ocenjivanje. Krajem 1956. tenk sa novim motorom je komisijski ispitivan, pri cemu je ocenjeno da je projekat izvodljiv. Uocen je problem hladjenja motora (koji nije resen ni u narednim godinama), kao i to da performanse nisu bitno popravljene. Nedostaci su otklonjeni i u martu 1957. su obavljena nova ispitivanja u letnjim uslovima, ali pitanje hladjenja motora i dalje nije bilo reseno. Novo testiranje sa ovim motorom obavljeno je avgusta 1959. na relaciji Hrasnica - Jahorina, Hrasnica - Trnovo i
Split - Trnovo. Tokom testiranja dolazilo je do pregrevanja Famosovog V2 i niza losih pokazatelja nastalih ugradnjom ovog motora. Naredne 1960. radjeno je na dokumentaciji ovog projekta, a razmatrana je adaptacija u TZI. Kraca ispitivanja su nastavljena i 1961. kada je konstatovano da su nedostaci otklonjeni, a 1962. predlozeno je da se prototip ispita u 194.okbr u Lukavici na duze vreme pre odluke o izradi prototipske partije od 3 vozila. Tokom ove godine radjeno je i na prototipu sa ugradjenom haubicom 122mm, koji je takodje imao motor V-2. Maja 1963. radjeno je na ugradnji lansirnog mosta (projekat M-900). Kupola je skinuta i na njeno mesto ugradjen most, a razmatrana je i ugradnja motora V-2R. Tokom 1964. odustalo se od ugradnje PT topa 100mm na tenk M-4, zbog previsoke cene, ali je nastavljen rad na projektu sa haubicom 122mm. Verovatno je kasnije bilo i pokusaja ugradnje motora V-54 sa tenka T-54. U prvoj fazi trebalo je ugraditi motor V-2R, a zatim i orudje 122mm. Po nekim procenama trebalo je oko 100 tenkova da se ovako modifikuje. U prolece 1964. nastavljena su ispitivanja tenkova M-4 sa motorima V-2 i V-2R (1963. je za ove tenkove imalo 96 rezervnih motora, 24 kompletne transmisije i 37 bocnih prenosa). Motore je ugradio TRZ br.7 u Hadzicu.
Trasa ispitivanja je bila Hadzici - Kalinovik - Mostar i obratno. Odluceno je da se tenk sa motorom V2 uputi u SNCOJ u Banja Luci, a sa motorom V-2R iskoriti za samohodnu haubicu i da se uputi u institut na dalji razvoj. Konstatovano je da ugradnja ovih motora zahteva vece zhvate ne telu tenka, koji iznose 10 miliona dinara, bez motora. Takodje motori V-2R su bili iz prototipske partije od 5 komada, te serijska proizvodnja nije bila sigurna i nije mogla krenuti pre 1968. I pored svega ispitivanja se nastavljaju i dalje. U periodu jun - decembar 1965. vrseno je testiranje tri M-4 sa motorima V-2 i poredjenje sa standardnim M-4 sa fordovim motorom. Utvrdjeno je da primerci sa novim motorima imaju nesto vecu brzinu i bolju mogucnost savladjivanja uspona, ali i da je teze upravljanje, da se teze krecu unazad, potreban je duzi dnevni pregled, motor teze startuje na niskim temperaturama i da se vise zagreva. Ovi nedostaci nisu bitnije uticali na pozitivnu ocenu, pa je ispitivanje modifikacije nastavljeno i naredne 1966. do marta meseca. Modifikovani tenkovi su bili sa brojevima 3006, 3019 i 3614, dok je primerak sa originalnim motorom bio 3593. Planirano je da vozila predju po 1.000km i da ostvare po 100 moto casova. Tokom ispitivanja ostvareno je samo 40-80 casova po tenku: Na jednom je posle lupanja u motoru zabranjen rad, na drugom se pokvario termometar u motoru, dok je na trecem procurela tecnost za hladjenje. U medjuvremenu (oktobra 1965) Uprava artiljerija je predlozila ugradnju haubice 122mm na tenk T-34, a ne na M4A3 zbog zastarelosti i neperspektivnosti. Narednog meseca je prototip SO 122mm na tenku M-4 predlozen za rashodovanje. Po planu trebalo je konvertovati 96 M4A3 u SO 122mm, 168 komada u "oklopne dozere" i 160 komada u lansirne mostove. Naredbom DSNO generala Ivana Gosnjaka, od 17. februara 1966. prekinut je rad na modifikacijama tenkova M-4.
Naznaceno je da ubuduce ove tenkove traba koristiti u osnovnoj nemeni, i da kasnije mogu posluziti kao baza za rezervne delove za perspektivnija SO M-36.
.....Od 1966. remontni zavodi prestaju sa remontom tenkova M-4A3, a 26.decembra 1966. formirana je komisija koja je nadgledala povlacenje ovih tenkova iz JNA. To je morao biti postepen proces jer je ovaj tip tenka jos uvek cinio znatan deo OJ. U tom vreme Sermani su se nalazili u 24 jedinice, od kojih su tri bile oklopne brigade. Od 597 raspolozivih tenkova, 261 je predlozen za rashod, mahom oni koji su bili u najlosijem stanju ali i jedan broj ispravnih koji bi se koristili za rezervne delove. Na kraju ove etape rashodovano je 228, a u upotrebi zadrzano 369 tenkova. Kao sto je receno proces povlacenja je bio postepen, broj i dislokacija tenka M-4A3 Serman vide se u donjoj tabeli.
Krivolak 6, Slunj 6, Nabrdje 3 i Manjacu 3. Deo je upucen u artiljerijski skolski centar za obuku vozaca samohotki M-36, a odredjen broj pretvoren u skolska ucila. Kako je u JNA vazio kriterijum da nista nije dovoljno zastarelo da bi se rashodovalo jedan broj Sermana je dodeljen Teritorijalnoj odbrani. Iz pregleda opreme i naoruzanja TO iz 1971. god.moze se videti da je raspolagala sa ukupno 45 tenkova i 10 okl. automobila (u Sloveniji 25t. i 5oa., u Srbiji 20t. i 5oa.). Vec u pregledu iz 1973. god. pominje se samo 20 tenkova u Srbiji. Jedan odredjeni broj tenkova je mogao biti tipa M-47. Zanimljivo je da je kolicina od 16 "demilitarizovanih"Serman tenkova nabavljena 1961., na komercijalnoj osnovi iz viskova ratne tehnike.
Nema komentara:
Objavi komentar