Jugoslovenska Narodna Armija (JNA), u svoje vreme respektabilna sila, uredno je fotografijama dokumentovala sve svoje aktivnosti. U vojsci je tada bilo dosta fotografa, što vojnika na odsluženju vojnog roka, što profesionalaca koji su radili u vojnim časopisima ili drugim vojnim strukturama. Svaki veći grad je imao „Dom vojske“, obično lep objekat u centru grada, gde su vojnici uživali u raznim kulturnim dešavanjima od koncerata i filmskih projekcija pa do raznih izložbi. Upravo ti „domovi“ su bili i svojevrsni centri za jačanje morala vojske, pa se posebna pažnja posvećivala i fotografisanju vojničkih aktivnosti.
Vremenom se u tim domovima nakupila i pozamašna arhiva fotografija. Tu je moglo da bude svačega, od života i rada jedinica datog garnizona, preko nebitnih stvari do potencijalno istorijski važnih, nikada objavljivanih fotografija. Onda su došle sumorne devedesete u kojima je nestala i JNA. Zajedno sa JNA nestala je i fotografska kultura u vojsci. Opšti metež je uticao na to da nikog više nije bilo briga ni za dokumentovanja redovnih aktivnosti , a noročito ne za brigu o starim negativima i fotografijama.
Zapuštene gomile srednje-formatnih i 35mm filmova su propadale u zabačenim delovima „domova vojske“ da bi na kraju uglavnom bile spaljene ili na drugi način uništene. Na žalost ti potencijalno vredni negativi nisu uništavani iz bezbednosnih razloga, već su jednostavno nekome zasmetali, neko nije znao šta će sa njima pa ih je spalio ili ostavio nekde da trunu i propadaju. Ovaj scenario se desio u mnogim vojnim ustanovama. Šteta koja je načinjena je neprocenjiva, a ni dan-danas toga niko nije svestan, po najmanje sama vojska.
Deo služenja vojnog roka proveo sam u Požarevcu, i to u komandi Centra za obuku Kopnene vojske. Jednog dana sam dobio čudan zadatak da odem do napuštenog Doma vojske i pogledam neke “stare filmove”. Jedan starešeni me je odveo u podrum tog oronulog objekta i pokazao na gomilu rasutih negativa koji su se nalazili na svega nekoliko metara od kotla za grejanje. U prvi mah nisam mogao da procenim u kakvom su stanju, jer svetla nije bilo. Skupili smo nekako sav materijal i odneli ga na dnevnu svetlost. Posle nasumičnog pregleda shvatio sam da je i pored lošeg stanja moguće iskoristite neke od negativa, i što je još važnije – da na njima ima zanimljivog materijala.
Komandant mi je odobrio da sve negative prenesem u komandu CO KoV, da ih očistim, analiziram i probam da spasim što se spasiti može. U to vreme komandant CO KoV je bio puk. Milivoje Pajović, pravi vojnik, vrlo sposoban i obrazovan čovek, koji je od starta shvatio potencijalnu istorijsku vrednost negativa.
Nema komentara:
Objavi komentar