Ko je ubio čoveka koji je voleo ljude?

Ko je ubio čoveka koji je voleo ljude?

Na pismu poslatom iz Šapca - moja adresa. U koverti desetak fotografija različitih formata. Na njima vojnici u stroju ili kako maršuju, a predvodi ih kapetan Velimir Čikarić. Čovek za koga nisam ni znao, dok ga u svojim sećanjima za DANAS, kao primer teškog ranjenika, nije pomenuo doktor Edo Jaganjac, hirurg u sarajevskoj ratnoj bolnici. Zapravo, sećajući se ratnih užasa, života i smrti u opsednutom gradu, ni doktor Edo, ni sestra Senči, ni hrabri vozač Mirso... u početku se nisu mogli setiti imena kapetana...

Zato sam pisao POTRAGU, tekst koji je izazvao brojna reagovanja i ponudio nova svedočenja... Ko je i kakav bio Velimir Čikarić, kapetan JNA, za čiji su se život u sarajevskoj ratnoj bolnici, 23. maja 1992, borili doktor Jaganjac i njegovi saradnici? Ko je pucao u čoveka koga su prijatelji, kolege, vojnici i komšije zvali kapetan Čiki, ili samo - Čiki?

***

Šest meseci sam proveo u kasarni Maršal Tito u centru Sarajeva a starešina mi je bio kapetan Velimir Čikarić Čiki, piše mi u mejlu Vladan Ljubičić, izvršni direktor fabrike Čokolend u Paraćinu. - Kasarna je praktično bila jedna velika škola za pitomce srednje škole, akademije i nas koji smo se obučavali za oficire u rezervi. Kapetan Čikarić je bio jedini plavac u kasarni. Plava uniforma ga jeste činila lako uočljivim u sivo-maslinastom okruženju, ali se on od drugih razlikovao pre svega po atletskoj konstituciji, pravilnim a oštrim crtama lica, držanju ... Svašta nas je učio... Da pucamo, bacamo bombe... a sve bez bilo kakvog incidenta. Bio je ozbiljan i strog oficir ali nije vikao na vojnike. Svih nas tridesetorica u vodu smo ga obožavali! Čiki je bio gospodin čovek!

***

Mirko Jelčić, Sarajlija iz Praga, omogućava mi kontakt sa Čikarićevim bliskim prijateljem u Sarajevu. - Bili smo komšije ovde na Breki, kaže Mlađo, koji je sve vreme opsade proveo u gradu. - Čiki je bio raja, i volela ga je raja. Bio je boem, dobar čovjek, voleo je ljude... Volio je kafanu, imao jednu svoju... Volio je da peca, išao na pastrmku, a što ulovi donese mojoj djeci... Je li pričao o ratu? - pitam. - Nije volio rat, kaže Mlađo. - Ma, bio je potpuno antiratni čovjek! Još dok su dolazili kući on je odbio da po gradu ide u uniformi. - Kada pekari budu išli na posao u uniformi, govori je, tada ću i ja! - Još prije nego što se nije moglo izić iz grada dolazio je vojni bezbednjak i raspitivao se po komšiluku... Šta Čiki govori, dal nekoga napada ... On je bio protiv rata, i njegovi su to znali!

***

Neki od vojnika kapetana Čikarića, i posle više od četvrt veka od služenja vojske u JNA, i danas su u međusobnim kontaktima. Zahvaljujući tome, od Vladana iz Paraćina dobijam broj Krešimira Mažara iz Zagreba... Razgovaramo... Krešimir trenutno nema posla, a ima troje dece... Teško se živi... Ljudi su mislili da će ulaskom u Evropsku uniju rešiti sve probleme... Kapetan Čikarić? Čiki je bio izuzetan čovek!

***

Za Sašu Todorovića, mog kolegu iz Knjaževca, nema novinarskog posla u njegovom gradu. Radi nešto u tamošnjoj fabrici obuće... Pročitao je tekst u Danasu i šalje mi fotku na kojoj se vidi Kapetan i on dok potpisuje svečanu obavezu u kasarni Maršal Tito u Sarajevu.

Piše mi: Poslednja sam generacija u SFRJ koja je svoj "dug prema domovini" odužila u miru. U JNA sam otišao septembra 1989. Činjenica da odlazim u Sarajevo izgledala mi je kao "pun pogodak". Obožavao sam ovaj grad, njegov rokenrol, novi primitivizam, "Top listu nadrealista"... Zimsku Olimpijadu, njegovu bajkovitost, mešavinu kultura, vera i običaja... Kao Jugosloven po opredeljenju, iako su mi oba roditelja Srbi, smatrao sam Sarajevo primerom tolerancije i "Juge u malom"... A tek moj komandir voda kapetan Čikarić! Bio je jedini plavac, ne samo u ŠRO, nego u celom Centru srednjih vojnih škola i akademija u Maršalci... Bili smo ponosni na njega, bio je prepoznatljiv, a samim tim i mi ko njegovi pitomci... Na logorovanju nam je pričao da je iz Šapca rodom, da trenira karate i da je nosilac crnog pojasa... Mislim da sam tada čuo i da je razveden a da nema decu...

***

U vreme kada je kapetan Čikarić teško ranjen 22. maja 1992. u kasarni Maršal Tito, rat u Sarajevu već uveliko traje. Samo u aprilu te godine u gradu je poginulo 225 ljudi, ali će 2. maj 1992. ostati zabeležen u istoriji kao poslednji pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada, podeli ga i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima granatiranjem sa mesecima već utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva. Čitav sat i po Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tuku iz stotina tenkova i drugih oruđa po Predsedništvu, Skupštini, Narodnom pozorištu, Domu sindikata, Većnici... Po najužem gradskom jezgru, po opštini Stari grad ali i po Novom Sarajevu i drugim delovima grada. Artiljerijski nastavak ostvarivanja nečijeg monstruoznog plana koji će se ispostaviti kao najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji: Sarajevska opsada od 1.425 dana!

***

Potpukovnik Uroš Domazet, načelnik kadetske službe Vojne akademije u Beogradu, bio je kapetan JNA u sarajevskoj kasarni Maršal Tito u vreme početka rata u BiH. Kolega i prijatelj kapetana Čikarića, nemalo se iznenadio kada sam ga pozvao i rekao mu šta želim. - Da, kapetan Velimir Čikarić jeste bio moj prijatelj... i jeste teško ranjen u kasarni, ali, naglašava - ne tako kako vi to iznosite u vašem tekstu! Šta vas, zapravo, zanima? - Zanima me, kažem, vaše viđenje... Kako kapetan Čikarić jeste ranjen? - Ako vas to zanima, kaže potpukovnik, o tome ne možemo ovako preko telefona.

***

- Čiki je bio pun duha, pun vica, priča mi Krešimir iz Zagreba. - Pravi čovjek, pravi čivijaš... Eto, od njega sam naučio čak i to zašto su Šapčani čivijaši... Da, voleo je žene... Bog te, kako smo živjeli! Da mi je tada neko rekao da ćemo pucati jedni na druge...

***

- Negde u maju, kad je već pucalo po gradu , pozove me Čiki da dođem u kasarnu, priča Mlađo. - Ja tamo, a on mi kaže da ne mogu izlaziti, i da neće više dolaziti kući... Izvadi ključeve od stana, da mi ih... - Evo ti, kaže, otvori i daj izbeglicama!...

***

Beograd i Beograđani većinom se nisu proslavili svojom solidarnošću sa Sarajevom i Sarajlijama tokom njihovog ratnog pakla. Ali se ne može reći ni da nije bilo solidarnosti i nekakvog bar pokušaja otpora zločinu koji je iz dana u dan tog maja 1992. eskalirao. Bilo je demonstracija, bilo je nekakvih manjih protesta... U svojim papirima nalazim tekst koji sam tih majskih dana pisao na - pisaćoj mašini...

APEL - ZAHTEV

Radovanu Karadžiću, Aliji Izetbegoviću i Stjepanu Kljujiću

Gospodo,

Dok vi vodite kako vodite vaše politike - nastavlja se agonija građana Sarajeva i miliona drugih ljudi u BiH. U Sarajevu se više ne strada samo od topovskih granata i snajperskih hitaca, nego se i bukvalno umire od gladi!... Vi kao da ne želite da budete svesni tih činjenica SMRTI i BEZUMLJA, a mi više ne možemo da sa užasom slušamo i gledamo tragediju ljudi u BiH - nemoćni da joj se suprotstavimo. Zbog toga, Mi dolepotpisani građani, vođeni savešću i humanošću, smatrajući vas faktički odgovornim nosiocima vlasti, od vas zahtevamo :

Omogućite nam da svojim životima zamenimo stradalnike u Sarajevu!

Neka princip bude jedan za jednoga ali da prednost imaju deca, žene, ranjenici i bolesni, pitomci u kasarnama...

Zahtevamo da nam vi sa svoje strane obezbedite bezbedan ulazak u Sarajevo, a onima koje bismo zamenili - bezbednu evakuaciju iz Sarajeva!

Beograđani, ne dozvolimo da nedužni u BiH stradaju umirući i od gladi!

Pomozimo im jer će sutra i nama biti potrebna pomoć!

Građani Sarajeva - mi smo sa vama!

***

Svoju spremnost da zamene stradalnike u Sarajevu, da i sami budu taoci, tokom nekoliko dana potpisivanja ove peticije, izrazilo je više od hiljadu osam stotina Beograđana i drugih građana Srbije... Na papirima čije kopije čuvam, svoj potpis su stavili i Zoran Đinđić, Vladan Vasilijević, Vesna Rakić Vodinelić, Stojan Cerović, Goran Cvetković, Primož Bebler... Dobrila Stojnić, Grujica Spasović, Jadranka Rupar, Grada Ivanić, Vartkes Baronijan, Mihajlo Kovač, Goran Denić, Živorad Kovaćević, Milica Pešić, Voja Žanetić, Lazar Lalić, Suzana Jovanić, Geroslav Zarić...

***

Potpukovnik Uroš Domazet, dok čekamo da se pojavi njegov kolega potpukovnik Milosav Pandžić, sa setom i toplinom priča o svom prijatelju Čikiju... - Bio je predivan čovek... Sportista, karatista... Ljudi su ga voleli... On je bio plavac zato što je neko vreme bio upravnik restorana u kasarni u Railovcu, a tamo su plavci... Bili smo kolege u Školi rezervnih oficira intendantske službe, u kasarni Maršal Tito... On je bio komandir prvog voda pitomaca... - Da li je tačno, pitam potpukovnika, da je vaš prijatelj bio izrazito antiratno raspoložen? - Da, Čiki je bio protiv rata! Neko ko tako voli život i ljude, takav ne može da bude za rat, kaže: I ja sam bio protiv rata! - A da li je tačno da je Čikarić omogućavao pitomcima da napuste kasarnu... tada u maju 1992?... - Ne, to je bilo u aprilu, kaže Domazet. - Zajedno smo ih evakuisali helikopterima u Beograd... Bili smo ovde nekoliko dana... Predlagano je i da ostanemo ali smo se vratili u kasarnu... Bilo je to krajem aprila.

***

Milosav Pandžić je potpukovnik u penziji, rodom iz okoline Kalinovika. Pukovnik Domazet mi za njega tvrdi da najbolje zna kako je kapetan Čikarić nastradao. - Pomaže bog, pozdravlja me Pandžić, i odmah nastavlja razoružavajućom iskrenošću.

- Nema razgovora, kaže, ako ste u bilo kakvim vezama sa Natašom Kandić, il sa Biserko, il nekim međunarodnim organizacijama za ljudska prava... Il s onima u Hagu... To vam otvoreno kažem! Ne čeka bilo kakav odgovor. Nastavlja rafalno: Vaš list DANAS je izdajnička novina, i ja ga ne čitam... To da vam je jasno! - Jasno mi je, mislim se, da sa tobom treba da ispoljim maksimalnu profesionalnu hladnokrvnost... Trenutak odmeravanja! Takve sam imao sa... Šešeljem... Vučićem... Dačićem i sličnom klijentelom... Gledam Milosava Pandžića, koji se obrazovao u vojnim školama socijalističke YU, bivšeg kapetana komunističke JNA, pa pripadnika Vojske Republike Srpske, pa sada potpukovnika Vojske Srbije u penziji... Gledam pravoslavnog vernika!

***

- Gospodine potpukovniče, mogu li da znam šta vi čitate ako već ne čitate moj DANAS? Pandžić me za trenutak meri... Premišlja se... Iz svoje torbe vadi i pokazuje mi knjigu “Zabranjena istorija Srba“, autora M. Milojevića, pisana još 1872.

***

Gotovo neverovatno! Dok razgovaram sa potpukovnikom Pandžićem stiže mi SMS od Nataše Kandić. - Kao da ju je prizvao, pomislim i nasmejem se pitajući se kako bi ovaj tek reagovao da vidi poruku?... Kasnije se čujem sa Natašom... Pročitala je moj tekst i u dokumentaciji svog Fonda za humanitarno pravo pronašla slučaj kapetana Velimira Čikarića... Ništa posebno... Zabeležena kratka izjava njegove majke Dušanke... Ona kaže da joj je rečeno da je njen sin Velimir pogođen iz snajpera... u kasarni u Sarajevu... I još jedan detalj - pominje se i Čikarićev brat... I telefon u Šapcu...

***

- Čiki je bio jako hrabar, i ničeg se nije plašio... Ni Boga! - Priča za DANAS potpukovnik Pandžić. - Ne pamtim da je ikada sa bilo kim bio u nekom sukobu... Svi su ga cenili! Imao je svoje jarane... i, kako se šalio, svoje jaranice... Voleo je pecanje i gljive...

- Ko je u njega pucao?

- Snajperista, kaže Pandžić, ali se posle svašta pričalo... Kao, pucao je neki Moamer, bivši pitomac... Ne znam... ali ja i sada osećam neku... odgovornost što je Čiki pogođen! Ne sećam se čija je bila ideja da izađemo, to smo radili i ranije... to da odemo u zabranjeni pojas... da ispitamo neka mesta za eventualni proboj... Kasarna je velika, i bila je izdeljena na sektore... Na one kojima smo se smeli kretati, i one koji su zbog izloženosti snajperskoj vatri bili zabranjeni... Išli smo tako i bili raspoloženi... Poskakivali levo, desno... On je bio s moje desne strane... I odjednom... samo se uhvati za leđa... - Pandžo, gotov sam! - izgovori... Niti se čuo metak, niti ima krvi... Snajper iz pravca Ilidže... Možda sa Pofalića... Ja mu izvadim zavoj, raskopčam ga... On pri svesti... Sam stavlja zavoj pozadi... na samom kraju kičme... Bilo je negde oko... pola sedam, petnaest do sedam... predveče...

***

Nakon našeg prvog, dramatičnog telefonskog razgovora, Vlasti Čikariću iz Šapca, mejlom sam poslao tekst o njegovom starijem bratu Velimiru. Priča mi da je plakao dok ga je čitao... Da mu je još teže bilo dok ga je čitao majci... - Razumeš, prijatelju, mi ništa nismo znali za to što se dešavalo u bolnici... za vreme operacije... Nama je rečeno samo... da je poginuo od snajpera... na poligonu... u kasarni... Kada su ga helikopterom prebacili na VMA, mislim 23. maja... doktor Stanković je izvršio obdukciju. Razgovarali smo i rekao mi je da moj brat nije imao ni minimum šansi da preživi... Taman da je pogođen tu, ispred VMA, tako je rekao.

***

Doktor Edo Jaganjac smatra da je kapetan Čikarić još i imao šanse da preživi da je ranije prebačen u bolnicu... A ne tek oko ponoći, pet sati nakon ranjavanja!... Za to vreme je izgubio ogromne količine krvi.

- Zar se moralo toliko čekati?

- Bili smo u ratu, kaže Pandžić.

- I to se jedva ispregovaralo.

***

Čikarićev prijatelj Mlađo ima drugačija saznanja. - Oni su tamo u kasarni satima čekali da dođe helikopter da Čikija prebaci u Srbiju... Da nije bilo generala Jove Divjaka... koji je zvao doktora Nakaša, načelnika bolnice... ne bi ga prebacili ni u bolnicu!... A u Čikija je pucao bezbednjak... i to iz neposredne blizine...

- Zašto?

- Zato što je Čiki omogućavao pitomcima da beže iz kasarne... Da dezertiraju! Zato je došao u sukob sa tim nekim bezbednjakom... i ovaj je u njega pucao!

***

SMS od Vlaste Čikarića iz Šapca: Prijatelju, mama mi baš sada javi da ti je poslala slike kao vrednosno pismo. Znači, očekuj ih u petak... Svako dobro želim tebi i tvojim bližnjima!

Vlasto, svako dobro tebi i tvojoj majci!

***

Tokom opsade koja je trajala bezmalo četiri godine, od aprila 1992. pa do februara 1996. u Sarajevu je ubijen 11.541 čovek! Računa li se među ovim žrtvama i Velimir Čikarić Čiki - čovek koji je voleo ljude?