srijeda, 13. siječnja 2016.

Projekt 1241 Molonija (Tarantul) RAKETNA TOPOVNJAČA



Krajem šezdesetih godina u Sovjetskom Savezu se ukazala potreba da se razvije novi ratni brod koji bi nasledio raketne čamce tipa Osa. Mornarica je zahtevala da novi brod ima jače artiljerijsko naoružanje, bolje mogućnosti neposredne protivvazdušne odbrane i bolje pomoračke karakteristike od klase Osa.
Razvoj Projekta 1241 počeo je 1970. godine u konstrukcionom birou Almaz. Prvi brod porinut je 1978. godine u brodogradilištu Petrovski u Lenjingradu. Nova klasa dobila je zvanično ime Molonija, a NATO joj je dodelio naziv Tarantul. Sa standardnim deplasmanom od 385 tona može se klasifikovati kao raketna topovnjača ili laka korveta.

Trup broda sličan je kao kod klase Pauk. Pogonska grupa je tipa COGOG i sastoji se od četiri gasne turbine. Dve turbine Nikolajev DR 76 snage 3,67 MW predstavljaju osnovnu pogonsku grupu i koriste se za krstarenje, dok su dve trubine Nikolajev DR 77 snage 11,77 MW namenjene za postizanje velikih brzina potrebnih za izvršavanje borbenih zadataka. Na neke brodove su umesto turbina DR 76 ugrađeni ekonomičniji dizel motori CM 504 snage 5,88 MW. Maksimalna brzina broda je čak 43 čvora. a ekonomska brzina 12-14 čvorova. Autonomija plovidbe je 1650 nm, odnosno 10 dana.



Projekt 1241.1 (Tarantul I) naoružan je sa četiri lansera za protivbrodske rakete P-21 ili P-22 (SS-N-2 Styx), jednim univerzalnim automatskim topom AK-176 kalibra 76 mm, dva šestocevna rotirajuća topa 30 mm AK-630, i jednim četvorostrukim lanserom za protivavionske rakete Strela-2M.

Elektronska oprema se sastoji od radara za osmatranje površinske situacije Garpun (Plank Shave), nišanskog radara MR-123 (Bass Tilt) namenjenog za upravljanje vatrom artiljerijskog naoružanja, navigacijskog radara Krivach II, sistema za elektronsko izviđanje i ometanje, a na nekim brodovima ugrađeni su i bacači radarskih i IC mamaca PK-16.



Od 1980. građeni su modernizovani brodovi Projekta 1241.1M (Tarantul II). Naoružanje i pogonska grupa su identični kao kod prve verzije, ali je elektronska oprema poboljšana. Ugrađen je novi osmatrački radar tipa Mineral (Band Stand).

Treća varijanta broda pojavila se 1981. godine i označena je Projekt 1241.1MP (Tarantul III). Umesto gasnih turbina DR 76 ugrađeni su dizel motori M-510 snage 5000 ks, čime je povećan radijus plovidbe na 2400 milja. Lanseri projektila P-21/22 zamenjeni su lanserima raketa 3M80 Moskit (SS-N-22 Sunburn), čime je borbena efikasnost znatno uvećana. Projektili Moskit redstavljaju jedno od najefikasnijih oružja za protivbrodsku borbu i sa njima raketne topovnjače Tarantul III mogu da ugroze i mnogo veće protivničke brodove kao što su razarči ili krstrarice.

Na jedan brod klase Tarntul II je 1992. godine umesto topova AK-630 postavljen raketno-artiljerijski sistem Kaštan. Sredinom devedesetih godina jedan brod tipa Tarantul III naoružan je novom varijantom raketa Moskit sa povećanim dometom.

Pored ruske mornarice, brodovi klase Molonija koriste se i u RM Bugarske, Indije, Jemena, Poljske, Rumunije i Vijetnama. Jedan brod iz sastava flote bivše Istočne Nemačke korišćen je za testove u američkoj mornarici.

Na izložbama naoružanja i vojne opreme ruska vojna industrija prikazuje prospekte i makete dve nove varijante Molonije. Projekt 1241.8 ima novu elektronsku opremu i 16 lansera za protivbrodske rakete H-35 Uran, dok Projekt 12421 ima lansere za modernizovane rakete Moskit. Za ove brodove još uvek nijedna mornarica nije pokazala interesovanje.



TAKTIČKO-TEHNIČKE KARAKTERISTIKE (Tarantul I)


Standardni deplasman: 385 t
Puni deplasman: 455 t
Dužina: 56,1 m
Širina: 10,2 m
Gaz: 2,2 m
Maksimalna brzina: 43 čvora
Ekonomska brzina: 14 čvorova
Daljina plovidbe: 1650 nm
Autonomija: 10 dana

Nema komentara:

Objavi komentar