Kako se služila vojska u JNA?

PRIČA o povratku obveznog vojnog roka već je neko vrijeme aktualna, a u javnosti se ponovno natežemo oko toga radi li se o nečem što je potrebno današnjoj mladeži ili besmislici koja će nas na kraju koštati i pritom ne dati apsolutno nikakve rezultate.

Postoje i oni koji žive u uvjerenju da je služenje vojske nešto što je nužno, ali ne u trajanju koje je predloženo (tri do četiri tjedna preko ljeta). Upravo oni ističu služenje u JNA kao sjajan primjer kvalitetnog “omuževljenja” mlitavih klinaca. Naime, još prije dvije godine doznali smo da se Hrvati rado prisjećaju služenja u JNA.

Upravo smo zato odlučili iskopati nekoliko zanimljivosti kako bismo se nostalgično osvrnuli na ta “muževnija” vremena.

ONO i DSZ

Prije nego bi vas na duže vrijeme otpremili u kasarne diljem bivše Juge, postojalo je nešto što se nazivalo Općenarodna obrana i društvena samozaštita ili skraćeno ONO i DZ ili samo Obrana i zaštita.

U svakom slučaju radilo se o klasičnom širenju ratne doktrine, a budući da neprijatelj “nikad nije spavao”, školarci su imali pripreme u vidu obuke koja je uključivala stavljanje gas maske, priprema eksploziva, bacanje bombi, pucanje i priprema za vojnički život jednom kad obuku uniformu.

Front

Jugoslavenska Narodna Armija imala je svoje službeno glasilo i zvalo se Front. U tjedniku ste tako mogli pročitati niz zanimljivosti, od toga tko nastupa na Armijskom muzičkom festivalu, preko reportaža s raznoraznih natjecanja i šetnja gradovima bivše Jugoslavije, ali i tekstove o tome kako se zaštititi od “bijele smrti” ili zašto je automatska puška M-70 u samom vrhu “svjetskih dostignuća”.

Oproštajka

Budući da je kod naroda s ovih prostora i dan danas prošireno uvjerenje da vojska dječake pretvara u muškarce (nešto kao ispit zrelosti), mladići su u vojsku ispraćani uz prava slavlja što je, budimo realni, imalo daleko više smisla nego je to bio slučaj u posljednjim fazama odlaska u HV kada biste se opraštali od prijatelja koje ste vidjeli već za dva tjedna, po prvom slobodnom vikendu.

A ako ste (pogotovo u ranijoj fazi) baš imali nesreću da vas dohvati jedan od zeznutijih rodova, u vojsci biste proveli tri godine.

Uniforma

A kad bi iza sebe ostavili rodni kraj, civilni život, dugu kosu, bradu i brkove, mladi vojnici dobivali bi uniformu u kojoj bi proveli narednih 12 mjeseci.

Svečana obaveza

Nakon što ste prvi krug zaklinjanja odradili još kao pionir, po dolasku u vojsku čekalo vas je i polaganje “svečane obaveze”, a tom ste prilikom obećavali da ćete “razvijati bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti”. Jer ništa ne kaže “bratstvo i jedinstvo” kao gomila naoružanih muškaraca koje pripremate za rat. Ukratko, obećali ste da ćete poginuti i ne postavljati suvišna pitanja.

Kulturni šok i “upoznaj svoju zemlju da bi je više volio”

Budući da su vojnici iz različitih krajeva bivše Juge najčešće završavali u kasarnama koje su se nalazile na najudaljenijim dijelovima bivše države, slogan “upoznaj svoju zemlju da bi je više volio” dobivao potpuni smisao jer mala je šansa da bi mladić iz Križevaca ikada imao prilike, ali i razlog upoznati Kikindu. No, u isto vrijeme, to je kod mnogih izazivalo i kulturni šok.

Ne samo da bi to izazivalo probleme s lokalnim stanovništvom koje nije gledalo blagonaklono na nove zavodnike njihovih djevojaka već su i mnogi upravo u vojsci imali prilike upoznati polupismene i nepismene mladiće iz tzv. “pasivnih krajeva” (zaostali dijelovi države daleko od civilizacije) koji prije dolaska u vojsku možda nikada nisu vidjeli umivaonik ili WC školjku.

Suhi dnevni obrok aka SDO

Svatko tko je imao prilike okusiti život vojnika Jugoslavenske Narodne Armije vjerojatno se dobro sjeća SDO-a, suhog dnevnog obroka koji su vojnici dobivali prilikom odlaska na teren (ili kod generalnog čišćenja kuhinja u kasarni), a uključivao je konzervu sardine, konzervu graha s kobasicom ili đuveč (rizi-bizi), glukoza, KVIK bombone, dva pakiranja najtvrđeg dvopeka u povijesti čovječanstva i vrećicu instant čaja.

DRNČ

Ukratko, DRNČ ili “deterdžentski rastvarač naslaga čađi” koristio se za čišćenje osobnog naoružanja, ali ista riječ koristila se i za čorbe koja se vojnicima posluživala u nedostatku kvalitetnijeg jela. Izraz se i kasnije zadržao i danas se uglavnom odnosi na nešto izuzetno nekvalitetno, najčešće hranu.

JNA tetovaže

Iako je pojam JNA tetovaža nešto što se vezalo uz sve vojnike koji su vojsku služili u vrijeme JNA, njima su ruke najčešće unakazivali vojnici iz ruralnih krajeva koji bi uz “JNA” tetovažu ukrasili i prigodnim datumom, imenom djevojke ili crtežom puške, sidra ili nečeg sličnog. Uglavnom, ako niste pokupili triper (trišu u Nišu) ili stidne uši, očajna tetovaža vjerojatno je vaš najružniji podsjetnik na boravak u vojsci.

Nakon devedesetih, tetovaže su se masovno pretvarale u nešto drugo pa je JNA postalo “BOJNA” ili “ONA”.

Pribor za jelo

A ovako je u JNA izgledao pribor za jelo. Jest da hrana često nije bila “na razini”, ali nakon što dan provedete bauljajući divljinom, vaša gastronomska letvica može se drastično spustiti.

Ovaj legendarni video

Neki će video prepoznati po scenama koje su korištene u spotu grupe Let 3 za pjesmu “Ženu varam”, ali radi se o pravom dragulju čiste ludosti. Stoga, vrijeme je da naučite koliko zulufi trebaju biti dugi, kako pravilno koristiti čačkalicu i je li u redu da oficir gradom baulja noseći vrećice.

Oni koji su imali “čast” proći vojnu obuku u bivšoj vojsci vjerojatno pamte jednu od, kako se ističe, “najbesmislenijih komandi”. Ideja je bila da se nakon toga istog trena bacite na zemlju, a ovisno o tome je li slijeva ili zdesna, vi se uvijek bacate na suprotnu stranu. Pa ako bomba eksplodira s vaše desne strane, vi se, pretpostavljate, bacate na lijevu.

Uglavnom, vojnici bi često završavali u lokvama ili u blatu.

Vojničke priče

Bez obzira na to koliko odlazak u vojsku smatrali smislenim ili besmislenim, činjenica jest da svi oni koji su imali prilike iskusiti odlazak u vojsku do današnjeg dana imaju barem nekoliko šaljivih ili dramatičnih priča iz tog perioda. Dovoljan je jedan pogled na forume i tamo ćete pronaći gomilu iskustava onih kojima je to vjerojatno bio i prvi susret s vršnjacima iz različitih dijelova Jugoslavije što je vjerojatno i razlog zbog kojeg su priče o tim vremenima najčešće lišene klasičnog prepucavanja na potezu Hrvati-Srbi-Bosanci-Albanci.

I za kraj…

A da sve ovo ne bi postalo još jedno romantično veličanje vojne sile ili besmislena jugonostalgija, nemojmo zaboraviti da sve ovo mačističko kurčenje i zveckanje oružjem ima samo jedan ishod i da se na kraju sve ponovno svede na gomilu preplašenih klinaca koji čekaju metak i bore se za sumnjive ideale starih guzonja koji će svoju djecu sigurno pospremiti što dalje od ratišta.

TITO JE OVOM JAHTOM IŠAO NA SASTANAK SA KRALJICOM I ČERČILOM: Olupina luksuznog broda na kojem su se gostili holividski glumci postaje muzej na vodi! (FOTO)

Titova jahta “Galeb”, na kojoj su se nekada okupljale holivudske zvezde i svetski lideri, biće pretvorena u muzej na vodi.

Toj jahti, usidrenoj u riječkoj luci je, uprkos svemu, dat novi život, ocenjuje AP i ističe da će lokalne vlasti obnoviti jahtu u okviru projekta od 5,4 miliona evra, koji će početi s primenom 2019. godine.

Jahta je zahvaćena rđom, a nameštaj u nekada luksuznim salonima je polomljen, ukazuje agencija i ističe da je brod dva puta potonuo od kada je izgrađen 1938. i da je trebalo da ide na otpad.

U svojim najboljim danima, jahta je ugostila holivudske zvezde i oko 70 svetskih lidera, a bivši jugoslovenski predsednik iskoristio ju je kako bi rekom Temzom došao na istorijski sastanak sa nekadašnjim britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom, dodaje AP.

Odluka o pretvaranju “Galeba”u muzej razgnevila je hrvatske nacionaliste, a mnogi Titovi kritičari priželjkivali su uništenje tog simbola njegovog života u raskoši, navodi AP.

‘BILI SMO NA VRHU VOJNE INDUSTRIJE’: Kako je uništen gigant bivše Jugoslavije koji je proizvodio za Airbus i Boeing

Tvornica “Soko” iz Mostara u bivšoj je Jugoslaviji bila industrijski gigant sa šest tisuća radnika koji su radili za Boeing i Airbus. Danas je, kažu oni koji su u njoj nekad radili, “samo misaona imenica”, a na prostoru na kojem se nekad nalazila tek je sajmište.

“Soko” je izgrađen 1949. godine i njime je počela inustrijalizacija Hercegovine. Proizvodio je čak 16 različitih svojih tipova zrakoplova, ali i helikoptere te raznu vojnu opremu. Paralelno s tim razvijana je i proizvodnja za civilni sektor, pa su se tako proizvodili od klime rashladnih uređaja do montažnih kostrukcija. Za “Soko” su radile i brojne druge tvrtke s područja bivše Jugoslavije, a on je izravno proizvodio za Boeing, Douglas, British Aerospace, Airbus, Dassault Aviation, De Havilland Canada, Sikorsky i mnoge druge.

Avion J-22 Orao razvijan je u suradnji sa rumunjskom avioindustrijom INCAS i danas leti. Super uspješni projekt holikoptera Gazellea s francuskim Aérospatialeom doveo je Soko do vrhova vojne industrije. Sve ovo praćeno je visokim standardima kvalitete i certifikatima o kojima današnje tvrtke s ovih prostora mogu samo sanjati. Mnogi i danas lete.

Civilni sektor doslovno je radio sa cijelim svijetom, od montažnih sela za naftaše po Sibiru, hokejaških stadiona u Češkoj i Slovačkoj, do objekata u Iraku i Južnoj Americi. Godišnji promet Sokola mjeren je milijardama dolara.

Sindikat u bici za pokretanje proizvodnje

Onda je došao rat i sve ono što je donio, jedan dio tehnike odvukla je JNA kad se povlačila, ali su sačuvani dijelovi proizvodnih kapaciteta i ljudski kapital. Time je ipak ostala osnova koja je sigrno mogla biti baza jedne velike ili puno malih tvrtki metalne industrije. Prepoznali su to tamošnji sindikalisti koji su 1998. krenuli u bitku za ponovno pokretanje proizvodnje.

“Pokušavali smo, tražili, borili se. Nema vrata na koja nismo pokucali, od evropskih sindikata, tripartitnih sastanaka sa sindikatima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sindikatom Herceg-Bosne koji je tada postojao, išli do vrha države u Sarajevu, ali sve se svelo samo na obećanja i riječi ‘bit će’ i ‘još nije vrijeme’. U sedam-osam godina samo po pitanjima prava radnika Sokola i pokušaja da se nešto konkretno napravi na polju obnove tvrtke bili smo u Sarajevu bar trideset puta, da ne kažem o pokušajima na drugim adresama, stotine aktivnosti, ali povratka u Soko nije bilo, ni pojedinačno, ni grupno”, priča za nas portal. Salko Džoklo koji je 15 godina prije rata radio u tvornici i nakon rata predvodio borbene sindikaliste.

Ističe kako su u svojoj borbi bili svjesni da neće moći pokrenuti tvornicu onakvu kakva je bila, ali i činjenice da mogu raditi puno toga drugoga u njoj jer su imali relativno očuvanu tvornicu i ljudski kapital.

“Tko je jamio, jamio je”

Na razumijevanje nisu naišli ni kod tadašnjeg vodstva Sokola niti kod vladajućih u Sarajevu. “Njih to nije zanimalo, i uvijek me pogodi ona ‘tko je jamio, jamio’ i to se odnosi isto i na HDZ i na SDA, prešutni dogovor, što imaš ti, to je tvoje, što imam ja, to je moje. Danas je ispalo da oko Sokola nitko nema ništa, da je sve propalo. Dolje je sad carinska uprava, Uprava za indirektno oporezivanje, dva tri mala proizvodna pogona, ali nema niti 0,5 posto onog što je nekad bilo”, priča sindikalist koji je svoju bitku završio 2012. kao i njegove kolege. U međuvremenu, kaže, nestalo je ljudi koji su ostarjeli ili umrli, a time i šanse da se nešto napravi.

“Politika nikad neće napraviti auto ili traktor, to rade ljudi, politika ne može napraviti niti kariolu, to rade ljudi od struke, a oni izumiru”, kaže zaključujući: “Soko je danas misaona imenica”.

SUPERTAJNI PROJEKAT JNA: Jugoslavija razvijala avion bolji od F-16, Dolanc sve sprečio!

Ispitivanje NA, sa engleskom firmom “British aerospace”, pokazalo je da je naš avion u bliskoj vazdušnoj borbi bolji od američkog F-16

U junu 1991. na Pariskoj izložbi aviona “Burže” komandant Jugoslovenskog rat­nog vazduhoplovstva, general Zvonko Jurjević saopštio je partnerima iz Francuske avio-industrije da Jugoslavija definitivno odustaje od razvoja i proizvodnje višenamen­skog nadzvučnog aviona NA.

Da nikome nije bilo lako, pa ni jugoslovenskom generalu Savi Pustinji, direktoru programa NA, prenose u opsežnoj priči za Novosti.

Ideja je rođena 1982, a u trenutku kada je NA obustavljen na njemu je radilo više stotina vrhunskih stručnjaka. Bilo je planirano da prvih pet prototipova (tri jednoseda i dva dvoseda) polete 1995, a da serijska proizvodnja počne 1999. Za potrebe Jugoslovenskog vazduhoplovstva predviđena je nabavka 200 letelica NA, do 2009. godine, vazduhoplovna industrija SFRJ je spremala kadrove i tehnologije za proizvodnju, a partneri iz Francuske i Engleske zbog odnosa cene i kvaliteta jednomotornog aviona smatrali su da bi bilo moguće prodati do 500 primeraka.

Jugoslovenska privreda je za potrebe proizvodnje NA trebalo da otvori oko 100.000 radnih mesta, a troškovi celog projekta bili su procenjeni na skromnih četiri milijarde dolara.

Pre desetak dana, u izdanju Generaštaba VS pojavio se dvotomni Zbornik radova o 100 godina srpskog vazduhoplovstva. U prilogu o razvoju NA general Sava Pustinja, čovek koji je vodio program ovog aviona, piše o stanju tehničke pameti na ovim prostorima pre skoro tri decenije.

U Vazduhoplovnotehničkom institutu već 1987. godine postojao je lokalni “internet”, integrisan na tada napredni američki računar procesor VAKS 8.700 (jedini izvan zapadnih zemalja). Institut je umrežio optičkim kablovima svoje projektantske kapacitete i laboratorije, sva važnija radna mesta. Uspostavio je i ntegrisan sistem za projektovanje i istraživanje, ugradio savremeni i moćni softver. Bili su operativni aerotuneli.

Ispitivanje NA, koji je 1986. idejno projektovan u saradnji sa “Marcel Dassaulta” u Parizu i sa engleskom firmom “British aerospace”, pokazalo je da je naš avion u bliskoj vazdušnoj borbi bolji od američkog F-16 u svih 10 simuliranih početnih uslova borbe.

Za dejstvo vazduh-zemlja, NA je planiran kao redak avion iz tog doba koji bi na ciljeve mogao da dejstvuje i sa distance od 50 kilometara u vazdušnom prostoru.

Francuska firma Snecma je razvila motor M-88Y, gde je Y bila oznaka za Jugoslaviju. Sedište pilota je projektovano nagnuto, tako da pilot može lakše da podnosi opterećenja u manevru. U institutskoj laboratoriji bila je u funkciji simulaciona kabina pilota, koja omogućava upravljanje glasom. Predvi­đena je još tada GPS i inercijalna navigacija aviona, a pilot je na viziru kacige imao sliku leta i događanja u vazduhu i zemlji.

General Pustinja je danas u 78. godini. Penzionisan je 1996. Bez čemera priča o propaloj prilici da nadzvučni višenamenski avion lansira našu zemlju u svet tehnološki srednjerazvijenih i dodaje da jugoslovenski nadzvučni avion nije bio crtež i fikcija, već program sa udarenim temeljima, koji je ubijen glupošću, zlobom i sebičnošću, kao, uostalom, i cela zemlja.

Godine 1986. u biroima u Parizu i Beogradu stručnjaci iz naše zemlje i Francuske, odnosno Engleske, radili su zajedno. Idejnim projektom je obuhvaćeno devet varijanti za avion jednosed i dve za dvosed, napredne četvrte generacije. Ranije, Francuzi su razvili svoj avion “rafal”, na kojem su verifikovali najnaprednije tehnologije, a NA se naslanjao na njega, te je rizik bio sveden na minimum.

– Saradnja između naših stručnjaka sa Francuzima i Englezima bila je na vrhunskom nivou – nastavlja general. – Šef razvoja Marcel Dassaulta, gospodin Bone, dolazio je u Beograd, bio je ubeđen da smo na odličnom putu. Hvalio je naše inženjere koji su radili u Parizu. Koliko nam je verovao svedoči podatak da sam ja bio jedan od nekoliko ljudi iz celog sveta kome je omogućeno da uđe u laboratorije gde su se ispitivale svemirske letelice. U Beogradu, Banjaluci, Sarajevu, Mostaru, Trsteniku, Pančevu… osvajana je proizvodnja svega što je istraživano i projektovano u našem Žarkovu. A onda se desio slom.

Ugovor o nastavku saradnje na razvoju i proizvodnji sa Francuzima bio je usaglašen i napisan i samo je ostalo da Predsedništvo SFRJ 1989. da saglasnost za potpis.

– Bio je jul te godine, strašna vrućina – seća se sagovornik.– U Žarkovu smo čekali dolazak članova Predsedništva SFRJ uvereni da je sve pod kontrolom. Na naše zaprepašćenje Stane Dolanc pri obilasku nije hteo ni da se popne na sprat pri obilasku institutskih kapaciteta. Josipa Vrhovca i Staneta Dolanca NA uopšte nije interesovao, što nisu ni prikrivali.

Ovako je svijet dočekivao Tita, Kad smo bili netko i nešto

4. Maja 1980. Tito je preminuo u bolnici u Ljubljani, a na njegovu je sahranu došlo više od 200 najviših dužnosnika i poznatih osoba iz 127 zemalja. Iz svijeta podijeljenog Hladnim ratom došli su državnici oba bloka. Na sahrani je bilo oko 700 tisuća ljudi, što je čini jednom od najposjećenijih pogreba nekog državnika u 20. stoljeću.

Točan datum njegova rođenja nije poznat, ali se rođendanom smatra 25. Maja 1892., kada je tijekom njegove vladavine slavljen tzv. Dan mladosti. Rođen je u Zagorju, u Kumrovcu. Sudjelovao je u Prvom svjetskom ratu, ranjen je i zarobljen 1915. u Rusiji. U njegovoj biografiji spominje se da je tamo sudjelovao u Oktobarskoj revoluciji.

Filmska biografija

Nakon toga se 1920. vratio u Kraljevinu SHS te odmah postao članom Komunističke partije. 1937. postao je i njenim sekretarom. U Drugom svjetskom ratu predvodio je Partizanski pokret te su, pod njegovim vodstvom, partizani ne samo oslobodili velika područja od Nijemaca i Talijana, nego i proveli komunističku revoluciju.

Tito je na čelu Jugoslavije proveo 35 godina tijekom kojih je od te balkanske države uspio napraviti snažnu i vrlo utjecajnu zemlju. Sam je bio vrlo utjecajan, posebice u međunarodnim odnosima, osnovavši Pokret nesvrstanih u sklopu kojega je uspješno balansirao između zavađenih hladnoratovskih strana.

Međutim, stanje u unutarnjoj politici bilo je nešto teže jer se Jugoslavija ipak sastojala od više republika koje su se s vremenom postajale sve nezadovoljnije statusom unutar Federacije te se sve više pokušavale izboriti za nacionalne interese. Stanju unutar države nisu pomagali ni represija te zatvaranje neistomišljenika. Jedna od najcrnjih mrlja na njegovu ugledu je “križni put” tj. pokolj ustaša, domobrana, četnika, Nijemaca i drugih kod Bleiburga i na putu kroz Jugoslaviju 1945. Različiti povjesničari različito pišu o broju žrtava, ali sigurno je da ih je stradalo više desetaka tisuća.

Njegovu smrt povjesničari smatraju početkom kraja Jugoslavije.

ROĐENI STE U SFRJ? Ova priča će vas ganuti: “Nekada su ove stvari bile normalne. Pozdrav generacijo i živeli!”

Nekad i sad! Priča u kojoj je na živopisan način predstavljeno odrastanje u ex Jugi, i stvari koje su nekada smatrale normalnim, a danas su nezamislive, evociraće uspomene svih koji su rođeni 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina.

Tekst vam prenosimo u celosti, a možda će vas upravo on naterati da se na trenutak prisetite nekih srećnijih vremena.

“Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama…

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju…

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.

Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica.

Naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali.

Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.

Mi nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, chat rooms. Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!

Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

ENGLESKI STRUČNJAK IZNEO ČINJENICE: Jugoslavija bi danas bila SVETSKA SILA, ali kapitalizmu to NIJE ODGOVARALO

Za početak, zbog prisustva Pokreta nesvrstanih, Evropska unija bi bila daleko slabija i manje uticajna u svetu. Cela Evropa bi hrlila u Beograd, a iz njega u šest republika koje se danas tuku oko mrvica iz Brisela – piše Fil Batler u svom autorskom tekstu.

Svi smo svesni dve “činjenice”. Prvo, Jugoslavija se raspala zbog uplitanja Zapada kome nije odgovaralo da ima jaku i moćnu zemlju u srcu Evrope. Drugo, Jugoslavija se nikada ne bi raspala da jugoslovenski narodi nisu u sebi nosili seme tog raspada, da nisu bili plodno tle za propast.

Imajući to u vidu prenosimo vam najzanimljivije delove autorskog teksta “Kako je Jugoslavija sirijanizovana pre 25 godina” Fila Batlera, britanskog stručnjaka za Istočnu Evropu.

“U alternativnom univerzumu, šta bi bilo da Jugoslavija i dalje postoji? U ovom današnjem ključnom trenutku istorije, apsolutno je neophodno da se pozabavimo dešavanjima u poslednjih 25 godina, a Jugoslavija i zapadna intervencija u njoj možda je najbolje mesto odakle treba da se krene.

Možete li da zamislite Evropu u kojoj je Jugoslavija jedan od najvažnijih igrača? Ja mogu. Jugoslavija je zapravo bila jedan od najvećih kulturnih i ljudskih eksperimenata u istoriji.

Formirana na međi bivše Austrougarske monarhije i Osmanlijskog carstva, Jugoslavija je spojila narode iz oba kulturna kruga na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog.

Eksperiment je trajao nešto više od pola veka, a ideja je bila stvaranje jedinstvene države za sve južnoslovenske narode. Premda je Jugoslavija delimično bila geostrateški projekat Britanije i Francuske sa ciljem obuzdavanja Nemačke, u osnovi je to bila razumna i pravedna ideja.

Odredbe Krfske deklaracije su pozivale na stvaranje ustavne monarhije slične engleskoj, i iako je kralj Aleksandar u jednom trenutku suspendovao ustav i izbore, ovaj projekat je i dalje obećavao. Rat, političke mahinacije, unutrašnji i spoljašnji pritisci su se okomoili na ovu svetsku silu u usponu i kao što to obično biva u ovakvim eksperimentima, autoritarna vlast je postala neophodna i čak poželjna.

Kada je na vlast došao nacionalni heroj, diktator i globalni “selebriti”, Josip Broz Tito, Jugoslavija je na svetsku scenu izašla u punom kapacitetu. Njegova uloga u osnivanju Pokreta nesvrstanih je bila i velikodušna i ekstremno značajna, posebno za narode same Jugoslavije; uostalom, njeni temelji su položeni upravo u Beogradu 1961. godine.

Kada se na raspad Jugoslavije gleda iz ove perspektive, vidi se geostrateško razmišljanje Vašingtona i nikome nisu potrebni tink-tenk instituti da bi spoznali zbog čega je predsednik Bil Klinton čekao 1995. godinu da bi intervenisao u Bosni. Klinton je zapravo samo nastavljao politiku destabilizacije jugoslovenskog socijalizma, koju je utemeljio njegov prethodnik Džordž Buš Stariji.

Sada znamo da su pobunjenici koje je tajno obučavala Amerika odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju te regije putem organizacije poznate kao Atlantska brigada sastavljena od oko 400 boraca, koja se na Kosovu borila rame uz rame sa OVK.

Priča jednog Francuza koji je obučavao pripadnike Atlantske brigade podseća na ono što se poslednjih godina dešavalo u Ukrajini, Libiji i Siriji. Vide se obrasci koji nas vode kao istini: užasna polja smrti u legitimnoj državi Jugoslaviji, investitori koji otimaju ono što je preteklo, mrlje na rukama američkih predsednika, britanskih lordova i neonacističkih nemačkih industrijalaca.

Jugoslavija je postala šablon za Avganistan, Irak, Arapsko proleće i Ukrajinu. Priča o genocidu u ime demokratije je previše odvratna da bi se o njoj govorilo. Većina ljudi u ovim nacijama je vraćena 200 godina unazad, u vrstu srednjovekovne egzistencije bez nade. Jedini izlaz bivši Jugosloveni danas vide, prirodno, u EU i NATO-u.Svakako su u sukobu na Kosovu obe strane činile zločine, kao i drugde u jugoslovenskim ratovima. To nije suština onoga što pričam, već totalitet katastrofe.

Pre svega, narodi nekadašnje Jugoslavije više nemaju svoj stvarni glas. Drugo, rasturanje te nacije dovelo je do smrti i progonstva više miliona ljudi. To je druga priča. Moja “fantazija” o Jugoslaviji bi trebalo da otvori oči.

Jugoslavija je izgrađena na ideji da bi Južni Sloveni trebalo da prestanu da budu slabi i podeljeni.Ujedinjena nacija Jugoslavije nije bila laka meta imperijalističkim namerama kakve vidimo danas.

Činjenica je da je nakon Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija postala evropska priča o uspehu.Između 1960. i 1980. godine ta je zemlja doživela možda najživahniji privredni i društveni rast u svetu: pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i školstvo, garantovano pravo na posao, jednomesečni plaćeni odmor, stopa pismenosti preko 90 odsto i očekivani životni vek od 72 godine.

Koliko je meni poznato, nijedna od novonastalih balkanskih država ne može da se pohvali ni sa upola takvim prosperitetom. Bio je to prosperitet zbog koga su zapadne interesne grupe želele da unište Jugoslaviju.

Svi narodi Jugoslavije takođe su uživali i u besplatnim stanovima, te pristupačnom javnom prevozu i komunalijama. Neprofitna preduzeća su takođe bila u javnim rukama, što opet nije odgovaralo zapadnim demokratijama.Toj zemlji nije smelo da se dozvoli da se nadmeće sa Nemačkom, Francuskom i posebno ne Britanijom, a ni londonski i luksemburški bankari nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema.

Jugoslavija je morala da umre

Majkl Parenti – nagrađivani autor i politički naučnik, gostujući profesor Instituta za studije politike u Vašingtonu – opisao je šta je bio cilj Amerike u vezi sa Jugoslavijom: pretvoriti jugoslovenski prostor u prostor Trećeg sveta koji neće biti sposoban da ide sopstvenim putem razvoja, u prostor sa razbijenom ekonomijom, sa prirodnim resursima koji su potpuno otvoreni multinacionalnim korporacijama (posebno Kosovo bogato mineralima).

Takođe, cilj je bio pretvoriti Jugoslaviju i u prostor u kojem žive osiromašeni ali pismeni i obučeni ljudi koji će morati da rade za male pare i koji će zahvaljujući tome dovesti do pada plata u Zapadnoj Evropi.

I još nešto: cilj je bio razbiti naftnu, inženjersku, rudarsku, automobilsku i industriju đubriva, kao i brojne druge lakše industrije, kako ne bi mogle da se takmiče sa već postojećim zapadnim proizvođačima. Na Balkanu, Zapad je demonizovao Srbe, u Libiji pukovnika Gadafija, u Siriji sada Asada, a obrazac ide ka Vladimiru Putinu kao najvećem trofeju do sada. To je svet u kome trenutno živimo. Snagom uspavanih američkih građana koji su do gluposti drogirani bezvrednim tricama i kučinama super-kapitalizma: svet u svoje ruke preuzimaju tirani.

Ali šta bi bilo da je Jugoslavija preživela? Šta da je taj veliki etnički i socijalistički eksperiment preživeo? Sigurno je da bi svet danas bio potpuno drugačije mesto.

Za početak, zbog prisustva Pokreta nesvrstanih, Evropska unija bi bila daleko slabija i manje uticajna u svetu. Cela Evropa bi hrlila u Beograd, a iz njega u šest republika koje se danas tuku oko mrvica iz Brisela.

1991. godine Jugoslavija je bila 24. u svetu što se BDP-a tiče. Bosna i Hercegovina je danas 112. i situacija se pogoršava. Hrvatska je 76, mada ju je “Blumberg” nedavno stavio na listu deset najgorih na svetu. Makedonija je 130. Crna Gora je 149. Slovenija je 81. Srbija je 87. i čini se da je stabilnija od svih ostalih.

Iz lične perspektive, sećam se onog prosperitetnog momenta bivše Jugoslavije, Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Bile su to prve zimske igre održane u nekoj komunističkoj zemlji, a baklja je išla od Dubrovnika, preko Splita, Ljubljane, Zagreba i brojnih jugoslovenskih gradova, dok nije došla u Sarajevo.

Imena osvajača zlatnih medalja se ne sećam, ali se sećam maskote Vučka, dela slovenačkog slikara Jožea Trobeca, koji mi se iz nekog razloga urezao u pamćenje. Taj mali vuk je predstavljao ove balkanske narode. Vukovi igraju bitnu ulogu u jugoslovenskim bajkama, oni su oličenje hrabrosti i snage i simbolizuju zimu.

Sada razmišljam o tome šta bi taj hrabri i snažni narod Jugoslavije sve osvojio, da im se u sudbinu nisu umešali stranci. Ali, ta nacija je nestala zauvek.”