Nekad i sad! Priča u kojoj je na živopisan način predstavljeno odrastanje u ex Jugi, i stvari koje su nekada smatrale normalnim, a danas su nezamislive, evociraće uspomene svih koji su rođeni 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina.
Tekst vam prenosimo u celosti, a možda će vas upravo on naterati da se na trenutak prisetite nekih srećnijih vremena.
“Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama…
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju…
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema.
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica.
Naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali.
Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.
Mi nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, chat rooms. Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!
Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
U svemu je bila jaca nasa stara dobra Juga nego cijela EU koja joj nije mogla ni primaci. postenje intelingencija prijateljstvo drugarstvo iskrenost su krasili ljude u tom periodu niko te nije pitao ni ko si ni odakle si ni kako se zoves posao si mogao naci od Triglava do Djevdjelije. U JNA se islo sa ponosom. JNA je bila Skola Zivota. nijesu se mogli ljudi ozeniti ako nijesu vojsku odsluzili. Ko nije sposoban za JNA nije sposoban ni za zenidbu tako se govorilo. Nikada se dva puta jedna ista rijec nije ponavljala.Ljudi su fakultete posteno zavrsavali sa znanjem i od tih ljudi rodjeni su velili strucnjaci. jaca je sa znanjem bila tadasnja srednja skola nego danasnji fakulteti.dinar kao valuta je bio mnogo jak. mogao si da lijecis gdje god da si se zadesio. davale su se na kraju godine 13-te plate; K-15; regresi zimnice povisice djeciji dodaci. Tada je zivio skoro istim zivotom cijeli narod sada zivi samo 10% naroda a ostali samo prezivljavaju.
OdgovoriIzbriši