Nekada je bio oficir JNA, a danas je ugledni ugostitelj u Albaniji (VIDEO)

Jedan od najlepših kutaka na obali Jonskog mora u Albaniji, osmislio je bivši oficir JNA, avanturista koji je odlučio da se skući na primorju, Marjan Trajkovski.

"Školovan sam kao oficir, najlepše dane detinjstva sam proveo u Beogradu. Sa 14 i po godina sam bio kadet vojne gimnazije, pa sam završio Vojnu akademiju. Imao sam vrlo uspešnu karijeru tokom vojske Jugoslavije", priča Marjan za “150 minuta”.

Marjan se kratko bavio i privatnim biznisom u rodnoj Makedoniji, ali avanturistički duh nije mu dao mira.

"Onda sam kao iskusni oficir sa dobrim pedigreom, jer je naša škola vrhunska, aplicirao za posao u Avganistanu. Taj posao sam dobio, odradio ga pošteno i proveo tamo devet paklenih godina. Prošao sam kroz sve provincije- Kandahar, Helmand, završio u Bagramu, bio u Kabulu dugo vremena. Za to vreme sam stekao bogato životno iskustvo"

Ipak, 2008. godine prvi put je posetio i zaljubio se u Sarandu, a pre dve godine sa suprugom Gabi odlučio je da se preseli i otvori restoran, a danas je jedan od najuglednijih ugostitelja.

"Mi smo verovali u našu ideju tako da nismo imali sumnje da će ispasti onako kako smo zamišljali",kaže Gabi Trajkovska.

Marjan kaže da su krenuli sa idejom da naprave most između naroda.

"Dosta je bilo zidova koji su doneli zla narodima na Balkanu. Hteli smo da pošaljemo pozitivnu energiju i ideju, jer samo tako možemo doći do dobrih stvari"

A prijateljstva je Marijan gradio i u dalekom Avganistanu, pa kako bi dočekao na primer Bredlija Kupera da ovog leta ušeta u njegov restoran...

"Pa, Bredli voli pivo, verovatno će probati jedno dobro albansko pivo, onda ćemo krenuti sa šatobrijanom, verujem da će mu se dopasti."


Zadovoljan onim što ima, sa svojih 11 stolova na obali mora, proširenje restorana ne planira, ali se raduje onom najlepšem - proširenju porodice.

Pogledajte prilog iz "150 minuta".


VIDEO prilog pogledajte klikom OVDJE.


(balkanspress.com, b92)

Misteriozni milijarder nudi milijune za Titovu kuću u New Yorku

Za čuvenu Beeckmanu kuću u New Yorku, vilu koju prodaju zemlje bivše Jugoslavije, stigla je do sada najozbiljnija ponuda, piše Blic. 

Potencijalni kupac nudi 50 milijuna dolara za tu nekretninu, koja se zbog ogromnog povijesnog značaja nalazi pod zaštitom države i grada New Yorka. 

Izvor "Blica" navodi da je proces prodaje nekretnina u ovom slučaju nešto kompliciraniji, jer sve države sukcesori (Srbija, Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija) moraju dati suglasnost kako bi se uopće krenulo u ozbiljne pregovore. 

 - Ponuda od 50 milijuna dolara je preliminarna. Kada se zemlje bivše Jugoslavije slože oko nje, kreće se u razgovore s kupcem, a prodajna cijena na kraju može biti i viša od ponuđene – kazao je sugovornik Blica. 

Prodaja Beeckmanove kuće na Petoj aveniji, u kojoj se trenutno nalazi Misija Srbije pri UN, privukla je veliku pažnju američke javnosti i milijardera, pa se za svega dvadesetak dana za njenu kupovinu zainteresiralo šest potencijalnih kupaca.  Ponuda od 50 milijuna dolara inače je i oglašena cijena te nekretnine, a države bivše Jugoslavije su se dogovorile da je neće prodati ispod 40 milijuna eura. 

Ipak, čini se da će prodajna cijena ozbiljno premašiti početnu, što nije čudno s obzirom na povijesni značaj i interijer te vile. Njena cjelokupna unutrašnjost - namještaj, zidne slike, zlatni svjetionik i niz drugih pozlaćenih detalja - ulaze u kupoprodajnu cijenu. 

Sagrađena je 1904. godine, prvi vlasnik zgrade je bio guverner Long Islanda - Robert Livingston Beeckman, po kome i zgrada nosi naziv "Beeckmanova kuća".  U ovom objektu odsjedao je Josip Broz Tito, a kako su objavljivali pojedini mediji, u njoj se skrivao nakon pokušaja atentata na njega u jednom hotelu. Ovu kuću Federativna Narodna Republika Jugoslavija kupila je 24. siječnja 1947. godine. 

Osim ove vile i penthousea na Manhattanu, države bivše Jugoslavije prodaju još tri nekretnine. Prema saznanjima "Blica", za objekt u Tokiju potrebno je izdvojiti najmanje 10 milijuna eura, dok je početna cijena onog u Berlinu 10,2 milijuna eura. Za nekretninu u Bonnu bivše države SFRJ traže najmanje milijun eura. 

NEKADA PONOS JUGOSLAVIJE: Pogledajte kako sada izgleda slavni brod Galeb

Brod je naručila talijanska kompanija Regia Azienda Monopoli Banane (RAMB) iz Genove, koja se bavila trgovinom južnim voćem. Da bi zadovoljila tržište Europe kompanija RAMB naručila je 1936. godine četiri brza motorna dizel broda. Brodovi su građeni u talijanskom brodogradilištu Ansaldo Genova, a započela je 1937. godine. Galeb je tada dobio ime RAMB III. Kada je Italija najavila rat Velikoj Britaniji i Francuskoj, broda je angažiran u ratu. RAMB III osim uloge prateće krstarice dobio je zadatak prijevoza mesa za talijansku vojsku u Libiji. Brod se 30. lipnja 1941. godine po tom zadatku nalazio u libijskoj luci Bengazi kada ga je u provu pogodilo torpedo iz britanske podmornice HMS Triumph. Oštećenje se nije moglo popraviti te brod nije mogao isploviti. Kapetan Giuseppe Aneti rasporedio je teret tako da je brod mogao isploviti i to unazad, odnosno krmom naprijed jer je tako mogao ploviti. Brod je tako plovio devetsto milja od Libije do Sicilije. Brod je iz Sicilije dovučen tegljačima u brodogradilište San Marco u Trstu.

Nakon kapitulacije Italije 1943. brod su, tada još uvijek na popravku, zauzeli Nijemci. Najprije su od njega planirali napraviti brod za prijevoz trupa, a zatim je donesena odluka da taj brzi brod preurede u minopolagač te mu daju ime Kiebitz. Poslije preuređenja Kiebitz je mogao ukrcati 240 mina, postavljene su mu šine za izbacivanje mina i postavljeno dodatno protuavionsko naoružanje. Tijekom 1944. godine brod je postavio više od 5000 mina u Kvarneru i sjevernom Jadranu. 5. studenog 1944. godine u riječkoj luci potopilo ga je savezničko ratno zrakoplovstvo.

Godine 1947. otpočelo je vađenje Kiebitza koji se nalazio na dubini od 22 metra. Vađenje potonolog broda odradio je splitski Brodospas. Prvi put se u nas primijenilo vađenje broda pomoću cilindara i stlačenog zraka. Početkom 1948. brod je izvađen i djelomično rastavljen i rekonstruiran u pulskom brodogradilištu. Brod je potpuno i vrlo luksuzno i moderno uređen i predan JRM kao školski brod "Galeb".

Brod je i danas poznat kao ploveća rezidencija Josipa Broza Tita. Od ožujka 1953. godine, kada je krenuo u prvi posjet Velikoj Britaniji, Tito je Galebom putovao 14 puta posjetivši 18 zemalja na tri kontinenta - Europi, Aziji i Africi, pristavši u 29 luka (u neke i više puta). Na ovim putovanjima Galeb je prošao 85.000 nautičkih milja (157.420 km), u trajanju od 478 dana. Tijekom posjeta Galebovom palubom prošli su mnogi državnici i predstavnici prijateljskih zemalja, od engleskog premijera Winstona Churchila, grčkog kralja Pavla i kraljice Frederike do etiopskog cara Haile Selasija i marokanskog kralja Hasana II., a posjetili su ga i predsjednici nesvrstanih zemalja Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru, Ahmed Sukarno, general Abud, Kvame Nkrumah, Albert Tabnen, Habib Burgiba, Sirimavo Bandaranaike, U Nu, Ne Vin, Modivo Keita, Seku Ture, arhiepiskop Makarios, ali i predsjednik SSSR-a Nikita Hruščov. Pored državnika na Galebu su boravili i mnogi svjetski poznati znanstvenici, umjetnici i visopozicionirani vojni dužnosnici. Zadnje Titovo putovanje ovim brodom bilo je 1979. godine

Početkom Domovinskog rata 1991. brod se iz Pule povlači u crnogorsku luku Boku Kotorsku. Tu ostaje vezan do kraja 1990-ih, kada ga kupuje grčki brodovlasnik s namjerom napraviti luksuznu jahtu za bogatu klijentelu. Brod Galeb je odtegljen u Remontno brodogradilište Viktor Lenac na remont. Zbog nedostataka novaca i spleta raznih okolnosti u Brodogradilištu Viktor Lenac brod leži na vezu i čeka rasplet situacije. Brod se i danas tamo nalazi. U svibnju 2009. grad Rijeka postao je novi vlasnik broda Galeb. Na javnoj dražbi na riječkom Trgovačkom sudu Grad Rijeka iskoristio je pravo prvootkupa i izlicitirao brod za 150 tisuća $. Ukoliko presuda Trgovačkog suda postane pravomoćna, grad Rijeka će Galeb pretvoriti u muzej.

General-major JNA, Kemal Korajlić

Kemal Korajlić (Tešanj 1928 – Beograd 2000) je bio jedan od najmlađih sudionika NOR-a 1941-1945.

Bio je general-potpukovnik JNA i, koliko je poznato, jedina je ličnost u povijesti Tešnja koja je dostigla generalski čin. Bio je diplomat (vojni ataše), te stručnjak za telekomunikacije. Isticao se svojim društvenim angažmanom i dubokom povezanošću sa rodnim krajem, te spremnošću da doprinese razvoju i pomogne mnogim ljudima.
Pomagao je razvoj tešanjske privrede realizacijom vojnih programa proizvodnje, što je, kroz obučavanje kadrova, bilo veoma značajno u odbrani tešanjskog kraja i ovog dijela BiH 1992-1995.

Cанитетски генерал-мајор ЈНА Херберт Краус

Херберт Краус (Бачинци, код Шида , 13. фебруар 1910 — Београд, 12. април 1970), лекар, учесник Народноослободилачке борбе и санитетски генерал-мајор ЈНА.

Биографија

Споменик др Херберту Краусу и др Цветку Томићу у дворишту амбуланте у Пецкој
Рођен је 13. фебруара 1910. године у селу Бачинци, код Шида. Гимназију је завршио у Винковцима (1929), где се породица преселила након очеве смрти (1917). На Медицинском факултету у Загребу дипломирао је 1936. године. Током студирања био је члан и председник Жидовског академског потпорног друштва (1933—1935). По завршетку студија, одслужио је војни рок и радио кратко време у Загребу, у Школи народног здравља, Цивилној клиници за гинекологију и Клиници за унутрашње болести. 1938. године започео је лекарску праксу у Пецкој, селу крај Ваљева, у оквиру здравствене задруге. Други светски рат затекао га је у околини Босилеграда, где је служио као војник Краљевине Југославије. По повратку у Пецку, отпуштен је из здравствене задруге зато што је био Јеврејин.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Најпре је био лекар Ваљевског и Првог шумадијског партизанског одреда, а затим је радио у партизанским болницама у Новој Вароши и Фочи, а од септембра 1942. године је био на дужности помоћника начелника Санитетског одсека Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Током 1944. године био је један од организатора евакуације рањеника за Италију, а током лета и јесени исте године вршио је дужност начелника Санитетског одељења штаба базе Бари.

У чланство Комунистичке партије Југославије, примљен је 1941. године, а од Другог заседања АВНОЈ-а, 1943. године, био је члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије.

После ослобођења Југославије, био је на разним руководећим дужностима у Санитетској служби Југословенске народне армије. Од децембра 1946. до октобра 1947. године је био начелник Главне војне болнице ЈА, а од септембра 1949. до јануара 1953. и од новембра 1954. до маја 1956. године начелник Војномедицинске академије.

Демобилисан је 1956. године у чину генерал-мајора Санитетске службе ЈНА и постављен за секретара за народно здравље Савезног извршног већа. Године 1962. постављен је за директора Савезног завода за здравствену заштиту, на чијем челу је остао до смрти. 1965. године изабран је за члана секретаријата Комисије за финансирање здравствене службе. Био је главни и одговорни уредник часописа Народно здравље, члан уредништва Pharmaca, а писао је и за лист Комуна.

Умро је 12. априла 1970. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден заслуга за народ са златном звездом и др.

General-pukovnik JNA, Konrad Kolšek

Konrad Kolšek (Šibenik, Primorska banovina, 1933. – Celje, 2009.), bio je general-pukovnik Jugoslavenske narodne armije.

Biografija

Rođen je 1933. godine u Šibeniku , gdje mu je otac službovao u Jugoslavenskoj kraljevskoj mornarici. Osnovnu je školu završio u mjestu Letuš, u savinjskoj dolini u današnjoj Sloveniji.

Za vojni poziv odlučio se 1949. godine, kada je upisao Artiljerijsku vojnu školu u Zagrebu. Poslije toga završio je sve visoke vojne škole. Vojnu akademiju je završio 1974. godine, a zatim post diplomske studije u Centru visokih vojnih škola gdje je 1981. magistrirao.

Tijekom službe u Jugoslavenskoj narodnoj armiji (JNA) obavljao je brojne dužnosti od komandira do komandanta, kao i brojne štapske dužnosti na prostorima čitave Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i u Generalštabu JNA. Između ostalog bio je zapovjednik titogradskoga korpusa i načelnik Prve uprave Generalštaba JNA. Dva puta je izvanredno unapređivan i to u potpukovnik a, 1971. i u general pukovnika 1986. godine. U čin general-pukovnika unaprijeđen je 22. prosinca 1989. godine.

Na dužnost zapovjednika Pete vojne oblasti JNA, sa središtem u Zagreb u (ova vojna oblast obuhvaćala je područje zapadne Hrvatske, Slovenije, a i SAO Krajine nakon što je proglasila odcjepljenje od RH u travnju 1991.) imenovan je u rujnu 1989 . godine i na toj ga je dužnosti zatekao početak oružanih sukoba u SFRJ, točnije u Republici Sloveniji lipnja 1991. godine. On se tada našao u "vakuum prostoru" jer se nije slagao sa stavovima najvišeg vojnog i državnog rukovodstva SFRJ u Beograd u, kao ni sa političkim rukovodstvom Republike Slovenije u Ljubljani. Ukazom Predsjedništva SFRJ br. 623 od 29. lipnja a 1991. godine razriješen je s dužnosti zapovjednika Pete vojne oblasti, a na njegovo je mjesto postavljen general-pukovnik Života Avramović. U listopadu 1991. godine je umirovljen.

Po osamostaljenju Slovenije, odlučio je 1993. godine otići tamo, iako je u Beogradu imao osiguranu mirovinu, iako su mu tu bili ostali članovi obitelj - supruga i dva sina. U Sloveniji ga je čekala optužnica za "izdaju i agresiju na Sloveniju", koja ga je teretila da je "naredio JNA osigurati državnu granicu SFRJ", zbog čega je "poslao vojsku na granične prijelaze s Italijom, Austrijom i Mađarskom", čime je " započeo agresiju na Sloveniju ". Pred sudom se uspio obraniti, a u presudi je također stajao zaključak "da je u vrijeme rata u Sloveniji, Slovenija bila sastavni dio SFRJ i da je JNA bila jedina legitimna oružana sila zajedničke države, te da stoga general Kolšek ne može biti agresor u vlastitoj državi ".

O sukobima u SFRJ, napisao je dvije knjige, kao autentično svjedočenje i to "Sjećanja na početak oružanih sukoba u SFRJ 1991." i "1991. prvi pucnji u SFRJ ".

Umro je 27. travnja a 2009. godine u Celju.

General-pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije Vojo Kovačević

Vojo Kovačević (Grahovo, kod Nikšića, 12. oktobar 1912 — Beograd, 29. septembar 1997), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 12. oktobra 1912. godine u selu Grahovu, kod Nikšića. Bio je deseto dete u porodici serdara Petra Kovačevića. Posle završetka osnovne škole, zbog teškog materijalnog stanja, nije odmah krenuo u gimnaziju. Četiri razreda gimnazije završio je u Trebinju, a peti u Kotoru. Godine 1931. s porodicom se seli u Beograd, gde kao đak šestog razreda gimnazije počinje da učestvuje u radu đačke literarne družine „Vuk Karadžić“.

Dosta je čitao marksističku literaturu i legalne partijske listove „Lenjinist“ i „Udarnik“. Kasnije je počeo da sarađuje u ilegalnom srednjoškolskom časopisu „Iskra“. Prilikom policijske provale štamparije, uhapšen je krajem aprila 1933. godine. Isključen je iz svih beogradskih gimnazija. Ipak uspeva da završi sedmi razred u Zemunu, a osmi i maturu u Negotinu.

U jesen 1934. godine upisuje se na Tehnički fakultet u Beogradu. Iste godine postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Aprila 1937. godine drugi put je uhapšen i 15 dana je proveo u pritvoru. Kao student Tehničkog fakulteta, aktivno se uključuje u rad partijske organizacije, u jesen 1937. godine rukovodi fakultetskom ćelijom i ulazi u univerzitetsko rukovotstvo KPJ, u kome ostaje do kraja 1939. godine.

U decembru 1939. godine odlazi na odsluženje vojnog roka u Gospić. Kapitulacija jugoslovenske vojske ga zatiče na frontu. Vraća se u rodni kraj i odmah se uključuje u pripreme za ustanak. Od jula do oktobra 1941. godine boravio je u graničnom pojasu Crne Gore i Hercegovine. Mesni komitet KPJ za Grahovo ga u svojstvu člana OK KPJ za Nikšić upućuje za instruktora u Boku kotorsku, gde do marta 1942. godine radi u Mesnom komitetu Herceg Novog.

Posle povlačenja partizanskih snaga u Bosnu, juna 1942. godine, ostaje na terenu i šest meseci radi u izuzetno teškim uslovima. Početkom decembra sa bratom Vasilijem kreće prema slobodnoj teritoriji zapadne Bosne. Posle teškog puta, stižu u oslobođeno Livno, a 19. decembra nastavljaju, preko Bosanskog Petrovca, za Bihać. U Vrhovnom štabu referišu o situaciji u Crnoj Gori i prilikama u krajevima kroz koje su proešli.

Vojo i Vasilije su prisustvovali Prvom kongresu USAOJ-a, kao delegati Crne Gore. Početkom februara 1943. godine, Vojo postaje rukovodilac politodjela Druge dalmatinske udarne brigade. A prvih dana maja 1943. odlazi za rukovodioca politodjela Desete hercegovačke brigade. Posle formiranja 29. hercegovačke divizije, novembra 1943. godine, postavljen je za rukovodioca Politodjela, a avgusta 1944. za političkog komesara divizije.

Kao rukovodilac Politodjela divizije, krajem marta 1944. godine, poslat je u Vrhovni štab NOV i POJ, zbog referisanja o vojnim i partijskim pitanjima u Hercegovini. Vrhovnom štabu i Centralnom komitetu KPJ predaje izveštaje Oblasnog komiteta, štaba i partijskog komiteta divizije, kao i izveštaje Drugog udarnog korpusa. Do Vrhovnog štaba, koji se tada nalazio u zapadnoj Bosni, putovao je s četom od 30-tak boraca, 27 dana. Sredinom maja, prilikom povratka u Hercegovinu, koji je takođe trajao 27 dana, vodio je niz borbi s četnicima i Nemcima.

Početkom decembra 1944. godine, s grupom boraca iz 29. hercegovačke divizije, upućen je u Beograd. Postavljen je za političkog komesara Glavnog štaba NOV i PO Srbije. Kada je, početkom maja 1945. godine, naredbom Vrhovnog komandanta maršala Tita, od nekih jedinica iz Srbije i Makedonije formirana Peta armija, Vojo je postavljen za političkog komesara, a Slavko Rodić za komandanta.

Do septembra 1953. godine bio je na dužnosti političkog komesara Pete armije, odnosno pete armijske oblasti. Od 1953. do 1955. godine pohađao je Višu vojnu akademiju. Od 1955. do 1965. godine bio je načelnik Tehničke uparve JNA. Od 1965. do 1970. godine predsednik Kontrolne komisije SKJ u JNA. Od 1970. do 1974. godine bio je član Stalnog dela Konferencije SKJ u JNA.

Godine 1947. unapređen je u čin general-majora, 1950. u čin general-potpukovnika, a 1961. u čin general-pukovnika.

Van Jugoslovenske narodne armije delovao je u raznim društveno-političkim organizacijama. Bio je poslanik Skupštine NR Crne Gore.

Umro je 29. septembar 1997. godine i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Čitava njegova porodica je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi, od sedmorice braće trojica (Vojo, Vasilije i Mirko) su proglašena narodnim herojima.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više jugoslovenskih i stranih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 10. jula 1952. godine