Najmlađi pukovnik u JNA: Čudo me spasilo smrti

Jednog letnjeg dana 1966. godine u Ostrog je banuo mlađi čovek u elegantnoj, svečanoj uniformi višeg vazduhoplovnog oficira Jugoslovenske narodne armije, sa svim gajtanima i nebrojenim odličjima na prsima.

Pomalo zbunjen mirom u svetinji, u kojoj, sem monaškog osoblja, toga dana, za čudo, nije bilo uobičajene vreve vernika i posetilaca, obratio se čuvaru ćivota Serafimu Kašiću, ne manje začuđenom pojavom neobičnog gosta:

- Ja sam pukovnik Miloš Mido Milikić, rodom iz okoline Mojkovca. I ja i sva moja i uža i šira porodica veoma poštujemo Svetog Vasilija, slava mu i milost, i došao sam da mu se poklonim, s molbom da mi omogućite i da vidim njegove svete mošti.

Dok mu je smerno objašnjavao da se svečeve mošti otkrivaju samo jednom godišnje, određenog dana i po ustaljenoj proceduri - i to u najužem krugu visokih crkvenih velikodostojnika

- Kašić je pokušavao da u očima nesvakidašnjeg vernika, visokog oficira, sigurno i komuniste, otkrije šta je kod njega izazvalo tako neobičnu želju:

- Cijenim, ipak, da Vas u ovu svetinju, pa još sa takvom neobičnom željom, nije dovela puka znatiželja već dobri i iskreni razlozi i zato ću danas po prvi put prekršiti pravilo, s molbom Svetom Vasiliju da nam oprosti grijeh - kazao je iguman Kašić, uveo ga u tesnu pećinu u kojoj se čuva ćivot i zaista mu otkrio i pokazao svečeve mošti.

Mido Milikić, koji penzionerske dane provodi u Zemunu, bio je oženjen Ivanjičankom Danicom Radivojević sa kojom je dobio sina Radomira i ćerku Tanju, ali se ona, nažalost, razbolela i mlada umrla. Kasnije se ponovo oženio Sremicom Savetom Domastović sa kojom je dobio sina Zorana.
- Svi oni su živi, zdravi i uspješni ljudi, svi imaju lijepe porodice i od svih sam dočekao unučad, što je najveća radost za svakog čovjeka. Imam čak i dvije praunuke, jedna je malecka a druga je već završila pravni fakultet, sve sa desetkama... Otkako je napustio pilotsku kabinu, Mido Milikić se posvetio pisanju. Sećanja na drugove iz Treće proleterske (sandžačke) brigade, sabrao je u velikoj ilustrovanoj monografiji. Pažnju je pobudila i njegova knjiga "Ratnim stazama Milovana Đilasa".

- Ja sam pilot i evo već bezmalo 20 godina pokušavam da odgonetnem kakva me to sila u jednoj situaciji spasla sigurne smrti. Jedan moj prijatelj, sveštenik - rekao mi je tada da je to bilo po volji Svevišnjeg ili njegovog ugodnika Svetog Vasilija. Danas mi se, evo ispunila velika želja da kleknem pred Svetog Vasilija i zahvalim mu, a Svevišnjem ću zahvaliti kad jednog dana stignem pred njega - kazao Milikić po izlasku iz manastira, neizmerno zahvaljujući igumanu Kašiću što je ispoštovao njegovu želju.

U ratu 1.396 dana

Prošlo je od tada bezmalo pola veka. Miloš Mido Milikić, ako ne najmlađi partizan (pušku je uzeo i u rat krenuo prvog dana ustanka u rodnom Mojkovcu sa samo trinaest i po godina) a ono svakako jedan od najmlađih nosilaca Partizanske spomenice 1941, proslavljeni vazduhoplovni as, koji je pre 56 godina prišio i treću, pukovničku zvezdicu i bio tada najmlađi pukovnik u Armiji, još nije stigao pred Svevišnjeg i sudeći po vitalnosti i bistroumnosti i neće još zadugo:

- Imao sam samo sedamnaest i po godina kad sam, nakon četiri godine, odnosno tačno 1.396 dana ratovanja odložio oružje i sa činom kapetana 1945. zakoračio u mir - kazuje za "Vesti" ovaj krepki i vedri čovek za kojeg se nikako ne bi reklo da je dopro do samog praga desete decenije života.

- Kao ratni komesar i skojevski rukovodilac, bio sam viđen za blistavu političku karijeru, ali sam bukvalno pobjegao u vazduhoplovstvo. Sa 19 godina sam, kao kapetan, pilot-lovac, postavljen za komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić, predratni pilot, koji se školovao u Rusiji. Te 1948. godine naš puk je bio stacioniran u Skoplju odakle smo, pored ostalog, uzlijetali sa jednog malog aerodroma i štitili vazdušni prostor tada savezničke Albanije od upada i provokacija grčkih aviona. Jednog dana, u avgustu mjesecu, nas četvorica smo se spremali da uzletimo na zadatak. Vođa eskadrile je bio Kojić, za njim ja sa mojim "jakom 3", pa još dvojica iza mene. Motori su već bili zagrijani i čekali smo samo znak vođe, odnosno da on krene, kad sam u slušalicama čuo neobičan glas: "Ne uzlijeći, staće ti motor, poginućeš..."
Pomislio sam da je to rekao neko od kolega i pomalo ljutito ih upitao ko se to tako neslano šali. Svi su se začudili i pitali o čemu je riječ. Kad sam im objasnio šta sam čuo, počeli su da me ubjeđuju da mi se to nešto pričulo.





Psihijatrijski pregled

- Kad se isti glas javio i ponovio isto upozorenje u trenutku kad je vođa Kojić ispred mene već pridavao gas i spremao se za uzlijetanje, ja sam mu javio šta sam ponovo čuo i zamolio ga da uzletim poslednji kako ne bih doveo u opasnost onu dvojicu iza mene ako pri uzlijetanju zaista dođe do nekog karambola. Saglasio se, i ja sam krenuo kao četvrti. Na startu je bilo sve normalno, ali tek što se prednji dio aviona odlijepio od poletne staze, nešto je puklo i elisa je odjednom stala kao ukopana. Sačuvao sam ipak prisebnost, uspio da smirim letelicu i zadržim je na pistu pored koje je bio veliki drvored. Dotrča komandant divizije Pero Radević, sjati se sila oficira, pilota i tehničkog osoblja. Pitaju šta je bilo. Objašnjavam im, ali vidim svi nešto sumnjičavo vrte glavom...

Samo dvadesetak minuta kasnije, komandant Radević je dozvolio Milikiću da uzleti na drugom, već pripremljenom avionu, da se priključi ostalima koji su ga čekali na nebu iznad aerodroma i da izvrše zadatak, a "na zemlji" je pokrenuta velika kampanja u koju se umešala Vojna kontraobaveštajna služba i sva sila policije i vojne i civilne. Upotrebljeni su goniometri, preslušani snimci razgovora Milikića sa Kojićem i ostalim pilotima, izvršene sve moguće pretrage i provere i sve se poklapalo sa njegovom pričom samo nije bilo traga od glasa -upozorenja, koje je on čuo u svojim slušalicama. Otvoren je i motor njegovog aviona i utvrđeno da se zaista odvojio reduktor od motora i da je elisa zato stala.

- Istraga je proširena i zato što je, ni danas ne znam kako, vijest o nesvakidašnjem incidentu na vojnom aerodromu pukla kao grom i za tren se proširila u cijelom Skoplju - seća se dalje Milikić.

- Jedan moj komšija, pop, došao je čim sam se vratio kući i rekao mi: "Sinko, samo zahvali Bogu i Svetom Vasiliju, njihova svemoćna sila te spasla". Poslije desetak dana mene uputiše i na psihijatrijski pregled u Beograd kod čuvenog doktora, pukovnika Najfelda, koji je bio psiholog i psihijatar. Doktorirao je u Parizu, a bio je bog i batina u ljekarsko-letačkoj komisiji i nema toga ko je sjeo u pilotsku kabinu bez njegovog blagoslova. Tjerao me da mu tri puta zaredom ispričam kako je bilo, tražio da dođem i popodne da mu sve ponovim još jednom, i konačno ustanovio da u mojoj priči nema nikakvih razlika i odstupanja. Poslije, kad se na glavnoj komisiji postavilo pitanje da li ja uopšte mogu više da letim, on je presudio - može, jer on je uzletio samo dvadesetak minuta poslije incidenta i u međuvremenu napravio tri puta više letova od svih ostalih...


Biografija za divljenje

Mido Milikić je leteo na više od 40 tipova aviona, bio instruktor na nadzvučnom migu 21 i iškolovao brojne generacije "gospodara neba". U karijeri je uzletao više od 26.600 puta, u vazduhu proveo više od 10.000 časova, čak sedam puta doživeo da mu otkaže motor na avionu, a dva puta i da se zapali, ali je uvek uspevao da se bezbedno prizemlji i da spasi i avion i posadu, odnosno putnike.
Nije hteo u generale

Miloš Mido Milikić je ostao u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu pune 22 godine. Bio je najmlađi major, a potom i najmlađi pukovnik u Armiji - imao je tada samo 31 godinu; obavljao je brojne visoke funkcije u vazduhoplovstvu od komesara i komandanta puka do komandanta divizije i načelnika Vazduhoplovne vojne akademije, na kojoj je bio i predavač.

A onda, sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine priznatog radnog staža, odbio je da polaže za čin generala i zatražio da kao pukovnik ide u penziju.

Po završetku vojničke karijere Milikić nije završio i letačku karijeru već je punih 20 godina bio aktivan u civilnom vazduhoplovstvu. Pored ostalog, bio je šef pilota u Nacionalnoj pilotskoj školi u Alžiru i kapetan na putničkom avionu daglas 3 u Jemenu. Ostao je upamćen kao neustrašivi nebeski vuk koji može i sme što drugi ne mogu.

- Pamtim slučaj iz Jemena kada sam letio na nekoj krntiji aviona DC 3 za kompaniju Jemenerlajnz u trenutku kad je tamo izbila pobuna i započeo državni udar. Prvo mi otkaže jedan motor i ja sa jednim motorom uspijem da se bezbjedno prizemljim na aerodrom u Taizu. Tu mi kažu da moram odletjeti u Aden da preuzmem jedan rizični tovar i prebacim ga do Sane, da to od mene traže predsjednik Republike i komandant vojske, i da od tog tovara zavisi sudbina Republike Jemen. Osposobim ja nekako motor, skinem sa neke olupine aviona i sam zamijenim jedno crijevo koje je puklo.

- Odletim u Aden i tamo mi utovare deset sanduka eksploziva i deset sanduka zlata, ali mi onda javljaju da ne mogu da sletim u Sanu jer su aerodrom zaposjeli pobunjenici. Nadletim i vidim da na aerodromu zaista gore neki avioni. Pitam ima li neka poljana na kojoj bih mogao bezbjedno da se prizemljim. Odgovor negativan. Onda mi kažu da na obližnjoj planini, mislim da se zove Džabal Sabar, ima neka pravina na putu od nekih 600 metara na koju možda mogu da sletim, da je tamo vojska i obezbjeđenje koje će mi pomoći i prihvatiti tovar.

- Nadletim rečeno mjesto, vidim vojnike koji mašu i daju znakove, ali to usko i za kamion a kamoli za avion. S jedne strane, na možda tridesetak metara od puta, uzdiže se litica, a sa druge provalija. Nemam izbora, krenem na rizik, smanjim brzinu do kritične granice i na tren pred slijetanje, ugasim oba motora i počnem da kočim. Zaustavio sam se na pedesetak metara iznad provalije i ispred stijene na krivini u koju bih udario, a zna se šta bi poslije bilo kad bi se aktivirao toliki eksploziv. Da sve bude dramatičnije, pobunjenici sa okolnih visova su pripucali na nas i kopilot mi javlja da smo pogođeni sa dva metka. Brzo sam ga poslao da nekim krpama i šrafcigerima začepi rupe od metaka i tako smo se prizemljili...

U tom avionu, među nekoliko prestravljenih putnika, odnekud se našao i poznati austrijski pisac, novinar i fotoreporter Fric Zite, koji je, uz odobrenje kapetana, sve vreme sedeo u pilotskoj kabini i pratio dramu. On će kasnije, 1973. godine, objaviti knjigu "Žarište u Jemenu" u kojoj je detaljno i sa divljenjem opisao jugoslovenskog pilota, kapetana Miloša Mida Milikića, kojeg je nazvao "gospodarom jemenskog neba"...


(vesti-online.com)

Mirotvorac iz JNA za Sinaja

Pod okriljem Ujedinjenih nacija, Gavra Gavrić iz Inđije je pre 55 godina prvi kročio na tlo Sinaja gde je kao prvi među trideset vojnih policajaca bio prethodnica i pripremao teren za 700 jugoslovenskih vojnika. Sedam meseci smo pod plavim šlemovima bili na liniji razgraničenja, štitili egipatski narod od Izraelaca i pomagali im da prežive, kaže Gavrić, penzioner iz Inđije.

U Inđiji živi čovek koji je sticajem okolnosti prvi kročio na tlo Egipta davne 1956. godine. Gavra Gavrić je bio komandir prvog odeljenskog voda, prvi u grupi od trideset jugoslovenskih vojnih policajaca koji su došli mesec dana ranije pre vojske da pripreme teren za dolazak mirovnjaka na Sinaj, na liniju razgraničenja Egipta i Izraela.

- Najnovija dešavanja u Egiptu oživela su slike iz prošlosti, slike koje sam zatekao na egipatsko-izraelskoj granici pre 55 godina na Sinaju. Pod okriljem Ujedinjenih nacija proveo sam tamo sedam meseci, a potom još pet meseci bio u pratnji vojne pošte koja je upućivana našim vojnicima avionom na relaciji Beograd - Kairo. Nas trideset iz Jugoslavije bili smo prethodnica sa zadatkom da pripremimo teren za dolazak 700 jugoslovenskih vojnika, a zatim je stigla vojska iz drugih zemalja - kaže Gavra Gavrić i dodaje:

- Zaštiti nedužni narod bila je naša misija mira. Tada sam imao 21 godinu, bio je ovo moj prvi odlazak u inostranstvo. Jedino što sam znao o Egiptu bilo je da je tamo toplo. Vojsku sam služio u Zemunu, zatim sam premešten u Pančevo gde sam pohađao školu za vojne policajce. Jednoga dana su nas obavestili da će 30 odabranih vojnih policajaca ići kao prethodnica jugoslovenskog odreda na Sinaj. Jugoslavija i Tito su u araposkom svetu bili simboli mira, otuda su nas slali da idemo prvi, toplo su nas dočekali, seća se Gavrić.

O tome da su ih Egipćani odista toplo dočekali svedoči fotografija koja je tada obišla svet. Bila na naslovnoj strani tadašnjeg časopisa „Front“, s njom je počinjao filmski žurnal u bioskopima.

- Stigli smo avionom na kairski aerodrum odakle su nas uputili u mesto El Ariš na Sinaju blizu egiptasko-izraelske granice. Došli smo u razrušenu i opustošenu zemlju, nismo znali jezik, narav i običaje ljudi. Bez obzira na to, trenutak kada sam kročio na tlo Sinaja pamtiću za ceo život. Bio sam pod punom ratnom opremom, prišao mi je tamnoputi dečak i poljubio me. To je bio znak dobrodošlice, u nama su videli spasitelje - priča Gavrić.

Zadatak im je bio da obezbede pratnju, nadzor kretanja i komuniciranje sa mirovnim snagama drugih zemalja koji su došli nakon jugoslovenskog odreda. Trudili su se, kaže, da koliko toliko obezbede normalan život Beduinima, da im dopreme vodu i hranu. Učestvovali su i u razmeni zarobljenika. Spavali su pod šatorima, kroz pustinju se kretali džipovima. Komadant mirovnih snaga bio je general Benks.

- Učio sam engleski, naučio po koju reč arapskog. Vojska plavih šlemova ostala je 15 godina na Sinaju. Moja misija je trajala trinaest meseci. Novcem koji sam zaradio tada kupio sam kuću u Inđiji - kaže Gavrić koji je u to vreme bio hemijski tehničar, radio u poljoprivrednoj apoteci u Inđiji, a zatim jedan od rukovodilaca u poljoprivrednom kombinatu.Fotografija na kojoj egipatski dečak ljubi Gavru, sa naslovne strane tadašnjeg „Fronta“, obišla je svet

Na Sinaju ostao 13 meseci: Srdačan doček 1956. godineOd para zarađenih tada kupio kuću u Inđiji: Gavrić je danas penzioner.


(blic.rs)

14. (slovenska) divizija (NOVJ)

Četrnаestа slovenаčkа udаrnа divizijа formirаnа je 13. julа 1943. godine u Dolenjskom od Prve slovenаčke udаrne brigаde „Tone Tomšič“ i Druge slovenаčke udаrne brigаde „LJubo Šercer“, а 9. аvgustа u njen sаstаv su ušle Trećа slovenаčkа udаrnа brigаdа „Ivаn Grаdnik“ i Sedmа slovenаčkа udаrnа brigаdа „Frаnce Prešeren“. Nаkon kompletirаnjа divizijа je imаlа oko 2.400 borаcа.



Borbeni put 14. divizije:



Divizijа je 24. julа u sаdejstvu sа Petnаestom slovenаčkom divizijom nаpаlа itаlijаnsko uporište Žužemberk. Nаpаd se pretvorio u višednevne ulične borbe i, nаkon povlаčenjа iz Žužemberkа, teške borbe protiv koncentričnog nаpаdа višestruko nаdmoćnijih itаlijаnskih snаgа.



Nаkon kаpitulаcije Itаlije divizijа je popunjenа i u njenom sаstаvu formirаne su još tri brigаde, od kojih su dve kаsnije rаsformirаne. Trećа i Sedmа slovenаčkа brigаdа izаšle su iz sаstаvа divizije, pа su krаjem septembrа 1943. diviziju sаčinjаvаle Prvа, Drugа i Trinаestа slovenаčkа brigаdа „Mirko Brаčič“. Početkom oktobrа divizijа ulаzi u sаstаv Sedmog slovenаčkog korpusа. Tokom ovih borbi divizijа je 13/14. oktobrа 1943. godine izvršilа uspješnu i znаčаjnu diverziju nа Štаmpetovom mostu presekаvši željezničku vezu Ljubljаnske kotline sа Tršćаnskim zаlivom. Divizijа je bilа zаhvаćenа njemаčkom oktobаrskom „Romelovom“ ofаnzivom kojа je trаjаlа od 21. oktobrа do 10. novembrа 1944.



Nаkon okončаnjа njemаčke ofаnzive, Sedmi korpus preduzeo je svoju ofаnzivu. U sklopu te operаcije, Četrnаestа divizijа 22. novembrа zаuzelа je Grаhovo, zаtim Cerknicu i Begunje, а 1. decembrа Velike Lаšče. 9. decembrа počeo je nаpаd nа njemаčko-bjelogаrdistički gаrnizon Kočevje, аli je nаkon borbi u sаmom grаdu morаo biti obustаvljen zbog prodorа njemаčke 162. divizije kroz divizijskа osigurаnjа.







Usled teških borbi tokom jeseni 1943. godine brojno stаnje divizije je veomа opаlo. Kаdа je 6. jаnuаrа 1944. upućenа u Štаjersku rаdi dejstаvа nа komunikаcijаmа i podsticаnjа Nаrodnooslobodilаčkog pokretа u ovoj strаteški vаžnoj pokrаjini, u njenom sаstаvu bilo je svegа 1.127 borаcа. Tokom mаršа i probojа preko Žumberkа, Pokuljа i Hrvаtskog Zаgorjа do Štаjerske njeno brojno stаnje je gotovo prepolovljeno.



Nаkon odmorа i popune u oblаsti Sаvinjskih Alpа divizije je rаzvilа intenzivnа nаpаdnа dejstvа nа komunikаcije i mаnje njemаčke gаrnizone. Tokom druge polovine 1944. i početkom 1945. godine koncentrаcijа njemаčkih snаgа u ovoj oblаsti stаlno je rаslа, аli je Četrnаestа slovenаčkа divizijа u vrlo složenim uslovimа rаzvilа intenzivnа i uspješnа dejstvа i uspjelа dа stvori nekoliko slobodnih teritorijа.



U znаk priznаnjа zа postignute uspjehe i podnijete žrtve, 26. oktobrа 1944. godine Četrnаestа slovenаčkа divizijа proglаšenа je udаrnom.



U zаvršnim operаcijаmа Četrnаestа slovenаčkа divizijа učestvovаlа je u rаzbijаnju i rаzoružаvаnju krupnih njemаčkih i kvislinških snаgа u slovenаčkoj i аustrijskoj Koruškoj.

Granice i graničari JNA

Za granice SFR Jugoslavije kažu da su bile jedne od najbolje čuvanih u svetu, a tome je u mnogome doprineo i njen geo-politički položaj – između tadašnjeg istočnog i zapadnog bloka.
Od ukupne dužine kopnene granice od 2.969 km, SFRJ se graničila 202 km (7% granice) na zapadu sa Italijom i 324 km (10% granice) sa Austrijom na severozapadu, 623 km (21% granice) sa Mađarskom i 557 km (19% granice) sa Rumunijom na severu, 536 km (19% granice) sa Bugarskom na istoku i 262 km (9% granice) sa Grčkom te 465 km (16% granice) sa Albanijom na jugu. Zapadni deo republike je izlazio na Jadransko more.
Njena fizičkogeografska struktura bila je: suvozemna granica 2.203 kilometra ili 73,4 odsto od ukupne granice, rečna 716,8 km (23,9) i jezerska 79,7 km (2,7 procenata). Granica teritorijalnih voda SFRJ na Jadranskom moru bila je dugačka oko 1.100 kilometara.
Granični prelaz Šentilj u Sloveniji je bio jedan od najpoznatijih graničnih prelaza SFRJ, a decenijama je za nekadašnje Jugoslovene predstavljao svojevrsna vrata prema Zapadu. Takođe je imao i epitet najvećeg i najopterećenijeg graničnog prelaza u nekadašnjoj Jugoslaviji. Krajem prošle godine je ovaj prelaz i doslovce prestao da postoji jer je srušena granična infrastruktura za kojom više nije bilo potrebe.
Granični pojas je prema tadašnjem zakonu SFRJ obuhvatao deo teritorije kopna, reka i jezera dubine sto metara duž granične linije. Na moru je obuhvatao deo teritorijalnog mora širine dve milje duž granične linije.
Granične jedinice JNA ili popularno graničari su bili pripadnici JNA koji su svoje zadatke obavljali na tzv. “Prvoj crti obrane Jugoslavije.” Kao glavni zadatak tih graničnih jedinica JNA bilo je čuvanje državne granice od „vanjskog neprijatelja“.
U tu svrhu su postojale karaule, kao vojni objekti otvorenoga tipa. Graničari su 24 sata na dan bili na zadacima – danju i noću, po šumama i brdima i svim vremenskim uslovima. Većina tih nekadašnjih granica SFRJ danas “gleda” u Evropsku uniju i uglavnom više nema graničara, ni sa jedne ni sa druge strane.
Linijsko obezbeđivanje granice je vršila JNA sa sistemom karaula, stražara i patrola. Širina tog obezbeđenja je bila oko 5 kilometara u dubini teritorije SFRJ. Iza nje je išao pojas obezbeđenja koje su obavljali SSUP-ovi i RSUP-ovi u dubini teritorije od 30 kilometara. U tadašnje vreme za svakog vojnika je bila izuzetna čast biti odabran u graničnu jedinicu JNA. Čak je postojao i Dan graničara JNA koji se obeležavao 15. avgusta.
Prelazak državne granice dozvoljen je samo na graničnom prijelazu s valjanom putnom ispravom i u vrijeme koje je za to određeno (tako je pisalo u zakonu o prelaženju granice SFRJ).

Činovi u JNA (tabela)

Heroizam admirala Barovića: Životom platio čast

Građanska alijansa pozvala je predsjednika Crne Gore da Ordenom časti odlukuje admirala Vladimira Barovića koji je prije četvrt vijeka, istog dana kada je preuzeo dužnost komandanta Jugoslovenske ratne mornarice (JNA) za oblast Istre, oduzeo sebi život na Visu. Admiral je tako, usprotivivši se da učestvuje u razaranju primorskih gradova Hrvatske, digao ruku na sebe, kako je ne bi dizao na druge.



"Crnogorski admiral časno i svjesno životom je platio odluku da ne učestvuje u nečasnoj agresiji na Pulu i Istru, u danima kada je euforija 'konačnog obračuna sa ustaškim bojovnicima' bila dominantan sentiment u Crnoj Gori, onda kada je 'rat za mir' bio razglednica crnogorske države" - navodi se u obrazloženju inicijative Građanske alijanse, koja je pozvala predsjednika Filipa Vujanovića da Ordenom za hrabrost posthumno odlikuje Vladimira Barovića.

Milan Radović iz Građanske alijanse ističe kako je čin Barovića bez presedana u istoriji ratovanja, koji se može mjeriti jedino herojstvom Srđana Aleksića, koji je takođe svojim životom platio pravo drugih da žive.

“Primjer admirala Barovića koji je pokazao da čak i u ratu, u haosu jednoumlja i agresije, postoje kolosi čovječnosti, čiji primjeri inspirišu, vjerujem i trebalo bi, a nažalost možda i nije tako, i generacije koje danas žive na ovim prostorima“, kaže Radović.

U Građanskoj alijansi smatraju da se Crna Gora mora odužiti Vladimiru Barovićui tako što će informacije o njemu uvrstiti uobrazovne programe, tako što će mu u Podgorici podići spomenik i tako što će mu u rodnom Herceg Novom, gdje je Barović sahranjen, jednu od ulica nazvati njegovim imenom.

Zašto je bilo potrebno četvrt vijeka da crnogorska javnost sazna za uzvišen Barovićev čin, zbog čega se ćutalo ili malo govorilo o njegovom moralnom podvigu?

Milan Radović odgovor nalazi u činjenici da vlast nije željela da se suočava sa ratnom prošlošću i sopstvenom ulogom u njoj.





Zemlja zaborava

Barovićeva odluka inspirisala je crnogorskog književnika Momira M. Markovića da 1996 god. izrekne rečenicu, koja još zuji u ušima onih koji su htjeli da je čuju i koja je, umjesto u istorijske čitanke, ušla samo u usmeno predanje:

"Jedini metak ispaljen u ovom ratu, na koji Crna Gora može biti ponosna jeste onaj admirala Vladimira Barovića. Njegovo crnogorsko shvatanje časti nije mu dozvolilo da izda zapovijest floti da bombarduje primorske gradove i naselja u Dalmaciji, kad mu je to naređeno", napisao je Marković.

Dvadeset godina poslije književnik Marković u izjavi za Radio Slobodna Evropa ne krije rezignaciju.

“Crna Gora je inače zemlja zaborava. To je još i revanšistički zaborav“, konstatuje Marković.

Na pitanje je li to, istovremno porazno i tužno Marković kaže:

“Naravno da je porazno, naravno da je tužno. Čak tragično! To je pokazatelj ne samo stanja društva, stanja duha, stanja iz kojega nema izlaza, izgleda.“

Novinar nedjeljnika Monitor Veseljko Koprivica, koji se nerijetko svojim tekstovima vraća u ratne devedesete, to što se Crna Gora ne sjeća Vladimira Barovića i ne veliča njegovu herojsku žrtvu naziva nacionalnom sramotom.

“I to nije nikakvo iznenađenje. Ko je imalo detaljnije upućen u prošlost Crne Gore i mentalitet Crnogoraca dobro zna da se u njoj tako lako ne praštaju ničije zasluge i uspjesi. Dovoljno je pogledati gdje se nalaze ulice poznatih crnogorskih i jugoslovenskih ličnosti. Uglavnom za njih je rezervisana periferija, ako su uopšte imali sreću da se njihovim imenom nešto nazove. Takvu sudbinu, nažalost, doživio je i Vladimir Barović“, smatra Koprivica.

"U Crnoj Gori ništa nije nazvano po njemu. Možda bi trebalo u Hrvatskoj, ne mislite li tako?“ - tako je svoj tekst posvećen Vladimiru Baroviću za hrvatski portal Dnevno.hr počela novinarka Snježana Vučković.

“Nije on zanemaren u Hrvatskoj javnosti zato što nije iz Hrvatske. Naprosto, u Hrvatskoj su stavili akcenat samo na one ružne stvari koje su se dogodile. Ovo što je napravio admiral vrijedno je ne jednog spomenika, vrijedno je trga. Ja se nadam da će u Hrvatskoj to što prije zaživjeti, a ja o njemu sigurno neću prestati pisati, već ću to potencirati. Ono što bih htjela da se zna, da je taj tekst iznimno, iznimno puno čitan. I nije se dogodio niti jedan loš komentar. Ljudi su, zapravo, bili u šoku jer uopšte ne znaju za taj čin“, kaže za RSE Snježana Vučković.

A koliko su crnogorski građani čuli za slučaj Barović?

Sredstva nase odbrane TT zbor nakon parade 1985 1. deo

VIDEO: